уторак, 29. јануар 2019.

Ендре Ади | ПОЉУПЦИ ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

Да увек заједно пољупце сањамо
То знам, и то када у плач бризне.
Да ми је она на коју мислим?
Увек осећам
Кад јој ноћу покривач склизне.

Ми се можда никад нећемо срести,
Тужни путници, нас двоје.
Ал' сам крај ње кад год зажелим
И она увек дође кроз љубав туђинке ма које.

Можда јој је будна и црна коса,
Такву косу желим.
Јаој, њену тешку, црну косу
Колико пута су донеле
Плаве девојчице у ноћима врелим.

Још ћу једном тако затворити очи
Под пољупцем друге жене:
Кад и она тако неког буде љубила
Затворених очију
Јер више нее моћи чекати на мене

Бранко Миљковић | ПОЧЕТАК ТРАГАЊА ЗА БИЋЕМ

Лепи мој дане с душом елегије
Кад од Бића сенка бива пределима
Лутам у сузама страх ме обузима
Звездани утицај нада мном — ко да их сузбије (!)

Неиздвојен појавом још нико није
Открио себе, свете, у твојим призорима
Врати ми дан ако га негде још има
Земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.

Поређане главе у заборављеном времену
Са узалудним мислима и последњим речима
Слуте свој лик у мутноме камену.

Тражим те у ветру ако те још има
Изговорена речи за светове пале
Тражим почетак сјај и сате стале.

понедељак, 28. јануар 2019.

Душко Трифуновић | САМОЋА

Повлачим се у своју самоћу,
тамо где су људи мога кова,
тамо где се тешко живи ноћу,
од тишине и опасних снова.

Дигао сам руке од скандала,
од прошлости и погрешних жеља,
од лепоте извора свих зала,
од љубави и од пријатеља.

Повлачим се а остављам људе
у њиховој заблуди од злата,
да ме нађу кад и њима буде
закуцала самоћа на врата.

четвртак, 24. јануар 2019.

Слободан Ракитић | ЗЕМАЉСКИ ПЛАЧ

Најзад све се у сенку слије,
преголеми је земаљски плач.
Са усне патња патњу пије.

Над нама сунце — ужарен сач!
Зар све је само прамен дима?
Не зброја дане ни ткач ни врач.

Видех те у свим понорима,
о, сестро таме, нељубљена,
у сну сан си ми над свим снима.

Ја немам више свог имена,
ја немам више својих речи,
нема мене, а ти си — пена!

А онај што над водом клечи
побожно ко да вечност пије,
са бољком која се не лечи,

у шта свој облик да сакрије?
О, друзи, што сте паклу вични,
кад вас нема, ни мене није.

Оном што спозна недолични
брлог света сред Божје цвасти,
зар сваке ноћи нисмо слични?

И видим да ћу ко зрак пасти
без речи, тек ће уста нема
дотаћи гњилост уместо сласти.

Нашега дома овде нема.
Не чују се кос ни сеница,
ни ласта испод кућног трема.

Не зује чекрк ни преслица,
јастреб вреба изнад торова.
Празна је у пољу пшеница.

Где је била шума борова,
хуји сад олуј преко ледине,
то су душе мртвих створова.

Тек пред лицем смрти једине
као туђинац да се огледа,
видим и себе сред ведрине,

ко неко други да ме гледа.

(1969)

уторак, 22. јануар 2019.

Весна Крмпотић | ПЈЕСМА О МОЈОЈ ЉУБАВИ

Да не бих видјела бесциљност своје љубави
ја кажем: желим тебе.
Али ја не желим тебе,
ја желим да те желим.

Учини што хоћеш, буди што хоћеш,
само ми дај да ти све своје дам.
Ти си у мени а ниси у себи:
О љубави без циља, без разлога, без краја.

И кад те грлим, видим: не грлим те,
него грлим љубав, жељу своју.
Волим те, јер је лакше вољети него не вољети,
волим те јер тако брже нестајем.

четвртак, 17. јануар 2019.

Вислава Шимборска | ОГЛЕДАЛО

Да, сећам се тог зида
у нашем срушеном граду.
Стрчао је такорећи до шестог спрата.
На четвртом је имао огледало,
невероватно огледало,
јер није било разбијено, добро закачено.

Већ није одражавало ничије лице,
ничије руке које намештају косу,
никаква врата преко пута,
ништа, што би се могло назвати
место.

Било је као на распусту –
у њему се огледало живо небо,
покретни облаци у дивљем ваздуху,
прашина рушевина спирана блиставим кишама,
птице у прелету, звезде, рађања сунца.

И тако се, као сваки добро урађен предмет,
догађало без замерке,
с професионалним недостатком запрепашћења.

уторак, 15. јануар 2019.

Алфред де Мисе | СЕЋАЈ МЕ СЕ

Сећај ме се када зора бела
Сунце у свој двор зачаран води;
сећај ме се докле испод вела
сребрнога ноћ снивајућ ходи;

уздрхтиш ли кад те задовољство зове
или сенка мами у вечерње снове,
чуј из тамног грања
глас како одзвања:
Сећај ме се.

Сећај ме се кад воља судбине
заувек те растави од мене,
кад од туге,година,даљине
ово срце очајницко свене.
За моју се тужну љубав ти помоли.
Шта су простор или време кад се воли!
Док је мога срца
вечно ће да грца:
Сећај ме се.
Сећај ме се када сломљенога
срца будем у сан вечан пао;
сећај ме се кад врх гроба мога
цвет усамљен буде нежно цвао.
Видети ме нећеш;али неумрлим духом
Ко верна сестра ја ћу да те грлим
Чуј у ноћној тами
Глас ко јецај сами:
Сећај ме се…

субота, 12. јануар 2019.

Aлександар Ристовић | ТУГА

Мало псето хода између све самог цвећа у сеоском дворишту,
сунце му је с десне стране, а с леве осињак и љуте зоље;
из куће долазе час тихи час повишени гласови,
али глас моје баке посве је тих да се готово и не чује.

Шуми околно дрвеће, јасика и пламенац дошаптавају се с анђелима,
а анђели су негде горе, више димњака сасвим сигурно, а можда и више;
врата на кући сад су отворена, види се полуодевен човек
који чита Платона, и његов нећак који говори сам са собом о дрвећу и анђелима.

Оним путем што води уз брдо креће се мала поворка,
једни носе љубичице у џепу, другима су оне између прстију и крај носа,
тамо напред, испред људи, су дрвена кола и ковчег
с покојником, који све види и чује, али не говори.

Ускоро ћемо видети снег најпре пред туђим вратима,
а онда и тамо где смо га вазда очекивали: преко светлог травњака;
пахуље лете у лице некој жени што је само у розе хаљини
док се спушта низ брег на дечјим саонама и изговара ове стихове.

Гледамо у закланог прасца, вадимо му срце и бубреге,
бака певуши у сну неку песмицу о Исусу и његовим невољама;
осећа се јак мирис дима, па мирис светог цвећа у порцуланском тањиру.
Смејемо се само себи у лица која сад краси несвакидашње руменило.

Из књиге Хладна трава (1994)

среда, 09. јануар 2019.

Димитрије Митриновић | МУЗИКА НОЋИ

Ноћ мукло хуји. Тупо звуци брује
Кроз влажну маглу, мутну и блиједу,
И тихо, сретно, у складном нереду
Нагањају се, протичу и струје.

И мене собом носе… С њима и ја
У магли лебдим, лаган као пера,
А биће моје у звук се претвара
И тоне у склад чудних мелодија.

Тад ја се губим у звучној цјелини
И чујем акорд себе како звони,
Звучно и ведро. И мени се чини

Да бесмртним се претварам… Ја слутим…
Док мукло хуји поноћ, и ромони
Над долинама снијегом посутим…

1906.

субота, 05. јануар 2019.

Владислав Петковић Дис | ТАМНИЦА

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

петак, 04. јануар 2019.

Антун Бранко Шимић | ПОВРАТАК

Ти не слутиш
мој повратак и моју близину
У ноћи кад шуми у твом уху тиха мјесечина
знај;
не корача мјесечина око твоје куће.
Ја лутам плавим стазама у твојем врту.

Кад корачајући цестом мртво свијетло подне
станеш
преплашена криком чудне птице
знај:
то крик је мога срца с близих обала.

И кад кроз сутон видиш црну сјенку што се миче
с ону страну мрке мирне воде
знај: ја корачам усправан и свечан
као поред тебе.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта