Да, сећам се тог зида
у нашем срушеном граду.
Стрчао је такорећи до шестог спрата.
На четвртом је имао огледало,
невероватно огледало,
јер није било разбијено, добро закачено.

Већ није одражавало ничије лице,
ничије руке које намештају косу,
никаква врата преко пута,
ништа, што би се могло назвати
место.

Било је као на распусту –
у њему се огледало живо небо,
покретни облаци у дивљем ваздуху,
прашина рушевина спирана блиставим кишама,
птице у прелету, звезде, рађања сунца.

И тако се, као сваки добро урађен предмет,
догађало без замерке,
с професионалним недостатком запрепашћења.