Кроз влажну маглу, мутну и блиједу,
И тихо, сретно, у складном нереду
Нагањају се, протичу и струје.
И мене собом носе… С њима и ја
У магли лебдим, лаган као пера,
А биће моје у звук се претвара
И тоне у склад чудних мелодија.
Тад ја се губим у звучној цјелини
И чујем акорд себе како звони,
Звучно и ведро. И мени се чини
Да бесмртним се претварам… Ја слутим…
Док мукло хуји поноћ, и ромони
Над долинама снијегом посутим…
1906.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!