субота, 12. јануар 2019.

Aлександар Ристовић | ТУГА



Мало псето хода између све самог цвећа у сеоском дворишту,
сунце му је с десне стране, а с леве осињак и љуте зоље;
из куће долазе час тихи час повишени гласови,
али глас моје баке посве је тих да се готово и не чује.

Шуми околно дрвеће, јасика и пламенац дошаптавају се с анђелима,
а анђели су негде горе, више димњака сасвим сигурно, а можда и више;
врата на кући сад су отворена, види се полуодевен човек
који чита Платона, и његов нећак који говори сам са собом о дрвећу и анђелима.

Оним путем што води уз брдо креће се мала поворка,
једни носе љубичице у џепу, другима су оне између прстију и крај носа,
тамо напред, испред људи, су дрвена кола и ковчег
с покојником, који све види и чује, али не говори.

Ускоро ћемо видети снег најпре пред туђим вратима,
а онда и тамо где смо га вазда очекивали: преко светлог травњака;
пахуље лете у лице некој жени што је само у розе хаљини
док се спушта низ брег на дечјим саонама и изговара ове стихове.

Гледамо у закланог прасца, вадимо му срце и бубреге,
бака певуши у сну неку песмицу о Исусу и његовим невољама;
осећа се јак мирис дима, па мирис светог цвећа у порцуланском тањиру.
Смејемо се само себи у лица која сад краси несвакидашње руменило.

Из књиге Хладна трава (1994)

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта