Не дај се Инес,

не дај се годинама, моја Инес,
друкчијим покретима и навикама,
јер што ти је соба топла,
пријатан распоред и ријетки предмети.
Имала си више укуса од мене.
Твоја соба, дивота.
Газдарица ти је у болници.
Увијек си се разликовала
по боји папира својих писама,
по поклонима,
пратила ме слиједећег јутра
око девет до станице.
И руши се зелени аутобус
тјеран јесењим вјетром,
као лист низ једну београдску падину.
У вечерњем сам одијелу
и опкољен погледима.

Не дај се младости моја,
Не дај се Инес.

Дуго је припремано наше познанство
и онда случајно, уз врућу ракију
и са свега неколи реченица
лоше прикривена жеља.
Твој је начин госпође
и образи сељанке,
простакушо и племкињо моја.
Па твоје груди, кревет,
и моја соба објешена
у зраку као наранџа,
као наранџаста свјетиљка
над зеленом и модром водом Загреба,
Пролетерских бригада 39 код Прковић.
Покисла улица од прозора
даље и шум предвечерњих трамваја,
лијепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва,
употреба заједничке купаонице,
И молим вас, ако ме тко тражи

Не дај се Инес.

Ево ме, устајем
тек да окренем плочу.
Да ли је то непристојно
у оваквом часу?
Моцарт, Реквијем, Агнус, Деи.
Мени је ипак најдражи почетак.
Располажем с још милион њежних
и безобразних података наше младости,
која нас пред властитим очима вара,
и краде и напушта

Не дај се Инес.

Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа
одлазећи да се почешљаш
Уунеком бољем хотелу.
Додирни ме испод стола кољеном
генерацијо моја, љубавнице.

Знам да ће још бити младости,
али не више овакве
у просјеку 1938.
Ја нећу имати с ким
остати млад ако сви остарите,
и та ће ми младост
тешко пасти,
а бит ће ипак
да сте ви у праву,
јер сам сам на овој обали
коју сте напустили и предали безвољно,
а поново почиње киша
као што већ киши
у листопаду на отоцима.
Море од олова и небо од борова.
Удаљени гласови који се мијешају,
глас мајке, пријатеља, кћери,
љубавнице, брода, брата.
На брзину покупљено рубље пред кишу.
И нестало је свјетла
с том бјелином.
Још мало шетње уз море
и готово.

Не дај се Инес.