Када смо раздвојени
тишином и сузама,
половичност нас плени
кроз године, узама:
бледи твој образ наг,
пољубац твој је хладан;
и то је веран знак
мог свакодневног јада.

Роса јутра на мојим
обрвама већ сања –
упозорењем боји
сва моја осећања.
Завети не постоје,
а сав сјај твој је плам:
свуд чујем име твоје
и делим сав твој срам.

Твоје име и пре се
у уву моме склупча;
к'о претња ме протресе –
зашто си тако љупка?
Твој знанци не слуте
шта све о теби знам:
ка теби дугим путем
дубље корачах сам.

У тајни смо се срели –
у ћутњи и у сети,
да л' твоје срце жели
тог духа да се сети?
Сретнем ли те у овим
годинама од лутања,
како да те ословим?
Сузама, зидом ћутања.