уторак, 14. август 2018.

Александар Лесо Ивановић | ВЈЕТАР



У мутних дана труљењу јесењему,
кроз беспомоћан плач и јецај киша,
захуји вјетар, зазвижди, па се стиша,
па опет груне – мјерећи снагу свему.

Он баца, носи прегршти лишћа сува,
не дајућ' му ни да мртво, свело лежи:
он ломи крте гране и дува, снажно дува,
набијен, крцат мржњом према трулежи.

Да га видиш, спазио би му у грчу лице,
стиснуто болно од убода и рана
док надлијеће, напада прсимице
на бајонете оштрих, голих грана.

Али га чујеш кад груне изнебуха,
с фијуком кад ти прохуји покрај уха
уз цвокот грана и писку лишћа суха.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта