петак, 30. март 2018.

Елена Алексијева | ***


Ја тебе сањам,
храбра мала птицо,
у тренуцима,
кад се растајеш,
а твоји глувонеми
црни преци
у календару су у ствари
недеље које вену...
Ја те сањам –
тиха и бескрилна,
небом покривену,
како жваћеш горку
мрвицу,
бачену ка теби
из саме суштине...
(До овде – две-три речи
о животу,
за вечну несрећу
за све што се
гомилало под ноктима
испрљано
толиком љубављу.)
Ја те сањам,
храбра мала птицо,
како мудро страдаш
у лошем времену
и како наивно,
смело верујеш
да ће јато доћи
да те узме.

•Превео с бугарског Мила Васов

четвртак, 29. март 2018.

Пол Елијар | ЗАЉУБЉЕНА


Она стоји на мојим очним капцима 
И њене косе замршене су у мојима,
Њено тело има облик мојих руку,
Она је боје мојих очију,
Она се утапа у моју сенку
Као камен у небо.

Она има увек отворене очи
И не допушта ми да спавам.
Њени снови при пуној светлости
Могу сунце да испаре,
Због њих се смејем, плачем и смејем,
Говорим, а ништа не казујем.

понедељак, 26. март 2018.

Танасије Младеновић | РОМИЊА ВРЕМЕ

Успомене гину, умиру и чаме,
Тону у живицу црне бразде.
На северцу реском труле и базде
Отпади поплавне таме.

Помућено време, узнемирен ум!
Сенилне речи утехе без наде,
И много штошта што нам краде
Сан. Беспуће, пепео, разорени друм.

Престрављено дете у ноћи вришти.
Запаљено дрво, на мокрини, пишти,
И у вис влагу и дим диже.

Ромиња време а сећање мре.
Заборав се плоди и покрива све.
Мемла, и задах пацова што гмиже.

четвртак, 22. март 2018.

Милош Црњански | ЉУБАВ


Већ први пут кад си збацила одело
смешан ми беше твој поглед охол.
Већ први пут ми љубав беше само бол.

Већ први пут место да слушах
у зору како се топиш као снег,
ја јурнух у шуме где упада брег,
и гране што покрајах јецаху
као моја душа.

У њима сам крио образе моје
топле од твојих груди.
Нежније но руке твоје
биљке сам позн'о по стиску.

Страсније него на твоје груди
пао сам на њих,
у блудном, безумном вриску.

среда, 21. март 2018.

Борис Пастернак | ПОЕЗИЈА


Поезијо, у те ћу се клети!
И свршићу, кркљајући ко клан:
Слаткопевцу ниси став ка мети,
Место си - у трећој класи, лети,
Насеље си - а не припев знан.

Ко мај Јамске - спарна си очајно,
Шевардина ноћни шанац, јаз,
Где облаци јаучу бескрајно
И, разбив се, свуд им лети млаз.

И двојећ се ту, где скрећу шине,
- Предграђе си, а не препев лак-
Са станице, пометено мине
И без песме својој кући свак.

Кишне капи сред грожђа се стопе
И до зоре, дуго, дуго све
С крова својим акростихом кропе,
Дајућ рими мехурове те.

Поезија - истина је жива,
Ко под чепом празан жбун, пред слап,
Па и онда млаз нетакнут бива,
Стави свеску - па нек цури кап.


Превео с руског Милорад Живанчевић

недеља, 18. март 2018.

Димитрије Митриновић | ПЛАВА НОЋ


Ноћи прољетња свјежа, запоји ме дасима поља
процвалих, њива проклијалих; воћњака младих бехаром!
Ево ти душе што чезне за љубављу звијезда и цвијећа,
ево је! Носи је, ноћи, у дивну паучину плаву
звјезданог безданог неба, чак иза Млијечног пута,
куда спокојство и мир кроз вјечност плове у бескрај.

Узми ме, носи ме, упијај ме: не волим самога себе,
не требам себи, схрван, изударан грубошћу дана;
душа је жељна ми тебе, мириснâ, сненâ, сјетнâ
ноћи прољећа доброг; љубави небески плаве,
небеске љубави, ноћи божанствена, пуна звијезда!
Узми ме! Волим те, ноћи! Данас сам сањао тебе!

Тако си блага, мјесечна ноћи! Светости мира
тако си пуна! Плава! Прозирна све до у бескрај!
Пјесма Доброг Тајанства Вјечнога сферама хуји,
струји у просторју ведром и губи се, даље и даље,
свуда једна и иста: нејасна, сјетна и снена –
Чује се дисање Свега… И чини се, стоји време…

Осјећам светињу Бога гдеје дрхти у плавом тајанству
слободан сад ми је дух, и мирише душа добротом.
Валови плаве љепоте у сребрној ноћи док дрхте,
губим се, даље и даље; љубим, грлим и праштам:
к'о да се опила душа чаробном трусовином,
слатки ми заборав плине у свијести, која се рађа
поново, сва у љепоти! Носи ме, мелемна ноћи,
тугу ми мутну у души страсном и мирном сјетом,
ноћи, запоји!... Да чезне, и љуби, и вјечно да сања!

Ах, да сања!... страсно и жудно, док дрхте ти вали
етирни носећи душу, спасену, захвалну ти,
у сан, дубље, све дубље, о ноћи прољећа младог,
тамо је носећи, тамо далеко у свето тајанство,
тамо у прозирне плаветне сфере, у свемирну милост,
куда спокојство и мир кроз вјечност плове у бескрај.

 1911.

субота, 10. март 2018.

Владислав Петковић Дис | НАЈВЕЋИ ЈАД


Ја знам једну песму као зима 'ладну,
Коју мирно слушам на прагу јесени,
При заласку лета и снаге у мени.
Ја знам једну песму као зима 'ладну.

Ја знам једну песму, и њу данас слушам
У одмору моме, кад се сутом спушта;
И осећам да ме мој полет напушта.
Ја знам једну песму, и њу данас слушам.

И та песма носи мени нове дане,
Мада су к'о јуче и сад стари зраци,
Док над мојом главом исти су облаци.
И та песма носи мени нове дане.

Носи нове дане, моје ново небо
И срце, ал' срце као некад што је,
К'о јуче, к'о увек, исто срце моје.
Носи нове дане, моје ново небо.

Зашто и ти, срце, остарело ниси,
Кад је снага зашла у године седе,
Кад знаци младости губе се и бледе?
Зашто и ти, срце, остарело ниси!

Ти и данас волиш, као некад што си,
Носиш своју љубав — твоје место свето,
К'о у младе дане, к'о у прво лето.
Ти и данас волиш као некад што си.

Ти и данас тражиш борбе и живота,
И са истим жаром устајеш и падаш,
Без роптања, мржње, нит се иком јадаш.
Ти и данас тражиш борбе и живота.

Ти волиш, бориш се, али јесен ступа
И осећај да сам сувише се над'о
Да је јад највећи срце увек младо.
Ти волиш, бориш се, али јесен ступа.

Моја јесен ступа; иде моја зима
И пада на срце младо, увек холо,
И на звезду моју, на све што сам вол'о.
Моја јесен ступа; иде моја зима.

Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба
Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви:
Ту ћу га спустити, нек у смрти живи.
Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.

И предео мира, у завичај мрака:
Оставићу сунцу моје срећне дане
И велике жеље, још недопеване,
И буктињу вере, к'о песму јунака,

Док ми срце спава у пределу мрака.

петак, 09. март 2018.

Ђура Јакшић | КАО КРОЗ МАГЛУ...


Као кроз сиву маглу
Што само сине зрак,
А гушће облак дође,
Да већи буде мрак, —

И она само сину,
Да опет дође хлад,
Да већа тама буде,
Да већи буде јад...

1876.

уторак, 06. март 2018.

Милутин Бојић | ВРАНЕ

Гледао сам дуго како лете вране.
Црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
А над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.

Црне, истоветне, страшну причу зборе, 
Како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. 
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
И водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
Да сам био сличан каквој чедној жени,
Што, пошавши стазом на којој се пада,
Трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

(1910)

понедељак, 05. март 2018.

Вилијам Батлер Јејтс | ЉУБАВНИК О РУЖИ У СВОМ СРЦУ

Све сломљене, незграпне ствари,
предмети трошни, стари, 
плач детета неког крај пута,
та шкрипа кола што смета, 
и тешки корак орача
што гаца по зимској бари, 
твој лик ми вређају
који к'о ружа сред срца мог цвета. 

Јер превише је груба увреда
ружних ствари; 
да ми је да их саградим
све изнова усред лета, 
да земља и небо и вода – 
к'о златан ковчег се жари 
за мој сан о твом лику 
који к'о ружа сред срца мог цвета.

недеља, 04. март 2018.

Силвија Плат | ОГЛЕДАЛО

Посребрено сам, тачно 
И немам предрасуда.
Шта год видим одмах упијем
Онакво какво је, 
Незамућено љубављу или недопадањем.

Нисам окрутно, само истинољубиво,
Као око малог бога, али четвороугаоно.
Време проводим гледајучи супротни зид.
Ружичаст је и с флекама. 
Колико га дуго гледам
Помислим да је делић мога срца. 
И затреперим,
Али стално нас раздвајају лица и помрчина.

Понекад сам језеро
И једна жена се свија нада мном
Тражећи моје потврде 
За оно што стварно јесте.
Затим се окреће оним лажовима, 
Свећама и луни.
Видим јој леђа и верно их осликавам.

Награђује ме сузама и покретима руку.
Важно сам јој. 
Долази и одлази.

Њено лице сваког јутра смењује таму.
У мени је младу девојку утопила, 
А из мене се једна старица
Из дана у дан диже према њој, 
Као страшна неман.

субота, 03. март 2018.

Марина Цветајева | ЛАКОУМНОСТИ

Лакоумности! Ти мили греху,
Мили сапутниче и душмане мили!
Од тебе се очи искре у смеху,
Твоја је мазурка у свакој ми жили.

Ти научи ме да не чувам бурму,
Ма с киме живот ме венчавао
Крај кад почетку насумице јурну
И пре зачетка све окончао.

Бити к'о стабљика и бити с надом,
У животу где ћеш премало моћи...
– Лечити се од туге чоколадом,
И пролазнику се смејати у очи!


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта