Лакоумности! Ти мили греху,
Мили сапутниче и душмане мили!
Од тебе се очи искре у смеху,
Твоја је мазурка у свакој ми жили.

Ти научи ме да не чувам бурму,
Ма с киме живот ме венчавао
Крај кад почетку насумице јурну
И пре зачетка све окончао.

Бити к'о стабљика и бити с надом,
У животу где ћеш премало моћи...
– Лечити се од туге чоколадом,
И пролазнику се смејати у очи!