1.1.15.

31 јануар 2015

Милета Јакшић: ВЕЛИКА ТИШИНА

Милета Јакшић ,

Прохујали су давно летњи дани,

Жалост некаква тиха и потмула

У пољу ћути. Сунце. Али јесен

Мртвим је лишћем путање засула.

Пажљиво газим, да га не повредим

Застајкујући на путу познатом;

Како је лепо сунце, како сија

Клонулим жаром, кô студеним златом!

Чује се каткад рапав глас гаврана

Из поља негде, са црног орања,

Као питање у муклом простору

Над загонетком мучнога ћутања,

Ком одговора нема. Спи природа..

Мир над њом веје озго, са висине –

И гавран ћути немо опоменут

Дубоком збиљом огромне тишине!...

Прочитајте више >>

29 јануар 2015

Франческо Петрарка | ВИ ШТО СЛУШАТЕ

Франческо Петрарка ,

Ви што слушате расут у стихове звук
Уздисаја, срца мог попут хране
У прве младе луталачке дане
Кад бејах делом други неки човек,

Надам се да ћу за нов плач и речи
О болу, нади која залудна је,
Схвати ли ко искуством љубав шта је,
Не само опрост, већ и милост стећи;

Ал' целом народу сам, добро видим,
Служио дуго за подсмех и приче;
Стог често себе у себи се стидим;

Из мог бунцања плод срамоте ниче,
И покајање, и јасност сазнања:
Шта годи свету, то је кратка сања.

Препевао Иван В.Лалић

Прочитајте више >>

26 јануар 2015

Јован Јовановић Змај: ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Јован Јовановић Змај ,

Све што даље време хити,

Све се већма прошлост грли,

Све се већма моји мртви

Мени чине неумрли.

Све их већа светлост хвата,

И рајске их зраке љубе;

Нестаје им сенке с лица

С облика се црте губе.

Све што дубље у њих гледим,

Примајућ’ им светлост у се,

Све то већма, све то јаче,

Душе њине сливају се.

Махом дође мом погледу,

Па не могу разазнати

Које ли је моја љуба,

Које ли је моја мати!

Тражим слику оца свога, —

Јест, она је, — ал’ је нова —

Проплетена ј’ сликом мојих

Пријатеља и другова.

Тражим лица своје деце,

Што су рано у гроб пала, —

Спојила се, —- а кроза њих

Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо,

Друзи, децо, сејо моја!

И сузе се моје суше

На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи,

Па ћу с’ и ја с њима слити,

Ако л’ тамо нема ништа?!

— И тад ћемо једно бити.

Ево венца тужна цвећа,

Кој’ сам теби почô вити,

А венац се шире сплео

Све вас може загрлити!

Не могу га у вис бацит’ —

Па нек стоји иза свега

Међ Србима као спомен

Мог живота и вашега.

Прочитајте више >>

21 јануар 2015

Вилијам Блејк: САН

Вилијам Блејк , Светска поезија

Лежај Анђела чувара
Неког сна засени шара.
Лежах ту где густа трава
Сакри изгубљеног мрава.

Невољног, од пута снена,
Ноћ га ови, изгубљена,
Ту где му се сметну пути,
Сломљена га могах чути:

"Децо, је л' вам сузе сјаје?
Чујте оца уздисаје!
Зене тужне сад им зјапе,
Враћају се, за мном вапе."

Пожалих га "Шта ћу?", рекох
Но, кресница, недалеко,
Проговара:"Ко, сред јада,
Стражару се ноћном нада?

Моје светло расветљује,
Око њега бубе зује.
Сад зуј следи и не питај;
Луталицо, кући хитај!

Прочитајте више >>

19 јануар 2015

Милош Црњански: ВОЈНИЧКА ПЕСМА

Милош Црњански , Српска поезија

Нисам ја за сребро ни за злато плако,

нити за Душанов сјај.

Не бих је руком за царске дворе мако,

за онај блудницâ рај.

А шта је мени до тих мраморних двора

тучног поноћног сата,

што очима слепим одбијати мора,

сестри срамној од брата?

А шта је мени до велможа у свили,

са соколом на руци?

Отац ми је себар што на точку цвили,

а кћер ми глођу вуци.

Баш ништа ме за цркве душа боли,

за силнога цара дом.

За грчке иконе полегуша голих

у робовском храму мом.

Дао је њиној души опроштај

гуслара сељачки пој.

У њивама ми је сахрањен лелек тај,

у проклети вечан зној.

Нисам ја за сребро ни злато плако,

нити за Душанов сјај.

Не бих ја руком за царске дворе мако,

за онај блудница рај.

Прочитајте више >>

17 јануар 2015

Јехуда Амихај: КAДА ЈЕ СВЕТ У ПИТАЊУ

Јехуда Амихај ,

Када је свет у питању,
ја сам увек попут једног од Сократових ученика:
док ходам поред њега
слушајући његове муке и његове повести,
само ми преостаје да кажем:
Да, сигурно је тако.
Заиста, његове речи су истините.

Када је у питању мој живот: ја сам увек
Венеција:
све оно што су у другима улице,
у мени су текућа и мрачна љубав.

Када је у питању крик, када је у питању тишина,
ја сам увек овнујски рог:
скупљам читаве године један крик
за Страшне дане.

Када су у питању дела
ја сам увек Каин:
луталица пре дела, које нећу извршити,
или после дела,
која се неће поновити.

Када је у питању длан твоје руке,
када је у питању знак мога срца,
и планови моје пути,
када је у питању натпис на зиду,
ја сам увек незналица: не знам
ни да читам – ни да пишем
и моја је глава попут врхова дивљих трава,
које само знају за шуштање и за смер ветра
док судбина хуји кроз мене,
према неком другом месту.

Прочитајте више >>

14 јануар 2015

Јован Дучић: ПРИЧА О ЈАКОМ

Јован Дучић , Српска поезија

На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки

и један слаби. Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.

Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда, где је доскора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио и младе крао; и одакле је рушио стене, да у понорима чује њихову смрт; и где је живео силан, разуздан и шуман, као водопад.

Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец.

Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са благословом. Јер она не зна за правду него за силу.

Прочитајте више >>