I
Тражим слику оца свога, —
Не могу га у вис бацит’ —
/>
Све што даље време хити,
Све се већма прошлост грли,
Све се већма моји мртви
Мени чине неумрли.
Све их већа светлост хвата,
И рајске их зраке љубе;
Нестаје им сенке с лица
С облика се црте губе.
Све што дубље у њих гледим,
Примајућ’ им светлост у се,
Све то већма, све то јаче,
Душе њине сливају се.
Махом дође мом погледу,
Па не могу разазнати
Које ли је моја љуба,
Које ли је моја мати!
Тражим слику оца свога, —
Јест, она је, — ал’ је нова —
Проплетена ј’ сликом мојих
Пријатеља и другова.
Тражим лица своје деце,
Што су рано у гроб пала, —
Спојила се, —- а кроза њих
Смеши с’ сестра моја мала.
Кликнем: Оче, мајко, љубо,
Друзи, децо, сејо моја!
И сузе се моје суше
На светлости тога споја.
Кроз смрт само ваља проћи,
Па ћу с’ и ја с њима слити,
Ако л’ тамо нема ништа?!
— И тад ћемо једно бити.
Ево венца тужна цвећа,
Кој’ сам теби почô вити,
А венац се шире сплео
Све вас може загрлити!
Не могу га у вис бацит’ —
Па нек стоји иза свега
Међ Србима као спомен
Мог живота и вашега.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!