Нисам ја за сребро ни за злато
плако,
нити
за Душанов сјај.
Не бих је руком за царске дворе
мако,
за
онај блудницâ рај.
А шта је мени до тих мраморних
двора
тучног
поноћног сата,
што очима слепим одбијати мора,
сестри
срамној од брата?
А шта је мени до велможа у свили,
са
соколом на руци?
Отац ми је себар што на точку
цвили,
а
кћер ми глођу вуци.
Баш ништа ме за цркве душа боли,
за
силнога цара дом.
За грчке иконе полегуша голих
у
робовском храму мом.
Дао је њиној души опроштај
гуслара
сељачки пој.
У њивама ми је сахрањен лелек
тај,
у
проклети вечан зној.
Нисам ја за сребро ни злато плако,
нити
за Душанов сјај.
Не бих ја руком за царске дворе
мако,
за
онај блудница рај.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!