Прохујали су давно летњи дани,
Жалост некаква тиха и потмула
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путање засула.
Пажљиво газим, да га не повредим
Застајкујући на путу познатом;
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром, кô
студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде, са црног орања,
Као питање у муклом простору
Над загонетком мучнога ћутања,
Ком одговора нема. Спи природа..
Мир над њом веје озго, са висине –
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине!...
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!