субота, 31. јануар 2015.

Милета Јакшић: ВЕЛИКА ТИШИНА



Прохујали су давно летњи дани,
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путање засула.
Пажљиво газим, да га не повредим
Застајкујући на путу познатом;
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром, кô студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде, са црног орања,
Као питање у муклом простору
Над загонетком мучнога ћутања,
Ком одговора нема. Спи природа..
Мир над њом веје озго, са висине –
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине!...

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта