31 октобар 2012

Душан Васиљев | ЖИЦЕ

Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.

Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.

И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.

О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.

Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате...

30 октобар 2012

Велимир Живојиновић Massuka: ПОД ХРАСТОМ


Дошао сам; сео. Знали смо се давно,
није се ништа зачудио храст.
Окриље ми је сачувао тавно,
и понудио ми тако једноставно
мир свога крила и ћутања сласт.

И ћутали смо дуго. Он је благо
погледом некуд лутао кроз дан:
жалио небо побледело наго,
тешио цвеће прецветало драго,
скупљао грањем умор света рâн.

Онда је рекô – (утехе је било
безмерно добре у карању том) –
- Ниједно срце и ниједно крило
није ти меко и удобно било
кô маховина у подножју мом.

- Једну сам душу тражио у свету,
рекох, да видик свој поделим са њом.
- А искидао сопствену у лету,
и нашô опет на исходу мету:
ћутање своје на подножју мом.

- Да, да... – Не збори! Слушај како кључа
рађање мисли, понирања ход
кроз жиле моје; како се клобуча,
навире, буја, док се заобруча
сокова чежња у радосни плод.

Овако сâм, у чврсте земље кори
удубен, видим свих токова пут;
све што се рађа, расте, дише, бори,
све то кроз моје лишће зажубори,
по душа свака дотакне ми прут.
  
Не тражи једну! Дах, она пролети,
нит конац мисли завезаће њу.
Свију се, свију дотакни и сети,
у сваку од њих своје гране сплети,
да с твојим цвећем цветају и мру.

28 октобар 2012

Ристо Тошовић‎: НИ ТЕБЕ, ДЈЕВОЈКО, НЕМА

Све твоје је било куд трчиш
крај ковачнице, крај багрема,
али ковачнице више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам стазице којим си брала

јагоде дозреле у шуми.
Али шуме више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам липе, три друга стара,

са дјечацима гдје си се играла.
Али дјечака више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам чамац којим си бродила

Дрином уздуж и попријеко.
Али чамца више нема,
ни тебе, дјевојко, нема

26 октобар 2012

Пол Елијар‎: ОСЕЋАЊА

Ако ништа друго оно светлост
Светлост овога јутра
Вратиће те на земљу

Светлост овога јутра
Игла је забодена у тамну свилу
Бела трунка на црнини
Око отворено над ризницом

У лишћу твојих дланова
Клизиће игра даривања
Топлог
Велика опасност одбијања
Бледог

На путу случајности
Груби зид круни своје камење

Светлост овога јутра
Разголићује преда мном твоје груди
И све мирисе једнога букета
Од љубичице до јасмина

Пролазећи кроз сунце
Пролазећи кроз мисао

Шум мора шум је обалског шљунка
Маховина и мирис шумског цвета
Мед мирис врућег хлеба
Паперје младих птица

Светлост овога јутра
Пламен је који ме је створио
Рађа се плавкаст а умире зелен
Поглед први прва је кап крви

На пољу узбудљиве пути
Прва реч среће
Освежава своју жестину
Веловима росе

Небо је на твојим уснама
  • Превео са француског Никола Трајковић

24 октобар 2012

Бранислав Петровић‎: ЗЛАТНА ПЕСМА

Камен није камен без свог ума камног.
Дрво без мудрости не би било дрво.
Где је ватра без разума свог пламног,
не Реч - Ум је био прво.

Цвет смеран у пољу порука је важна

подзмених мудраца - тај украс разума!
Птице мочварице, змије, жаба влажна,
само су трагања незнаног нам ума.

Сујето људска дивна си, надстварна!

Пепео звездани раван ти је тек,
а васељена ти је благодарна.

Док ума је људског трајаће пејсаж и век.

У пејсажу звер завија, гладна, гола:
Ум настао спаривањем зла и бола.

23 октобар 2012

Мома Димић: СОНЕТ

Најсличнији си глави бодрој
што прва у небеса
испари мишљу модром
за гледом очију и ноздрва

А руке се крсне ближе
срцу свих лета и зима
Једна област другу стиже
и везује у сноп рима

За ногама које броде
до извора све до корена
по прашини поврх воде

тим ногама званим премалеће
за пожаром твојих зена
и најкрајња звезда креће

21 октобар 2012

Танасије Младеновић | ЧЕКАЈ МЕ НОЋНО

Чекај ме ноћно на летњем треперењу сунца,
С којим сам сам у походе касноме дошао лету,
Лак и гибак ко струна
На плавој позадини видика.

Чекај ме ноћно, јер дан је сувише лак и кратак
За нежни пркос речи, за звон љубавног гука
У овом простору без међа, у овој коруби неба,
Планина, ливада травних и цвећа утишаног,
У овом кругу земље, и вода, и гласних птица,
Орлова ширококрилних и чавки враних боја
Које затамне зреник
Застором својих крила.

Чекај ме ноћно ко сутон љубавни загрљај мрака,
Кад светлост се слије у таму и као поток спусти
Низ глатку звездану путању,
Низ твоје руке и лице, низ косе и млечне груди,
Низ падину младог стаса и узбуркана бедра,
У којима љубав се љушка као у води жубор,

Као у птици песма,
И као урлик у вуку
На гладној ледини ноћи, на оштром сечиву мраза,
На таласању свих чула
Свих бића и свих ствари.

Чекај ме ноћно, јер лето самује уочи зоре
Кад пође да нас тражи
И створи нови занос.

15 октобар 2012

Шарл Бодлер‎ | УЗНЕСЕНОСТ

Изнад свих језера и изнад долина,
и изнад највишег планинског врхунца,
и даље од звезда и даље од сунца,
и изнад граница свемирских дубина

Креће се мисао са толико страсти,
као добар пливач међу таласима,
и оставља бразду међу просторима
са неизрецивом и мужијачком сласти.

Одлети што даље од гњилих мочвара,
прочисти се горе у јаркоме зраку
а пиј као нектар у овоме мраку
ватру која врата небеска отвара!

Из брига и јада од којих се гине,
од којих се душа мутно замаглила,
сретан је ко може у замаху крила
узнети се према пољима ведрине!

И налик на шеву само зато мари
да свакога јутра чисти ваздух куша,
ко над свиме лебди и без муке слуша
разговоре цвећа и свих немих ствари!

12 октобар 2012

Милутин Бојић: БАЈКА О ЖЕНИ

Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— И одједном он се страшћу зацерека.

Са јелових гора слазила је Жена.

(1911)

09 октобар 2012

Иво Андрић‎: ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА VIII

VIII
Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
К'о у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечерњој магли снова.

Огромно небо и понор маштању,
А никог нема да ми руку дода.

Тад ми је земаљски пут
И људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
Пустим и мрачним,
Причини ми се да ме неко зове
По имену.

Иво Андрић‎: ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА VIII

VIII
Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
К'о у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечерњој магли снова.

Огромно небо и понор маштању,
А никог нема да ми руку дода.

Тад ми је земаљски пут
И људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
Пустим и мрачним,
Причини ми се да ме неко зове
По имену.

06 октобар 2012

Десанка Максимовић: СРНИНА МОЛИТВА


Истоку окренута,
срна под бором клечи,
моли се молитвом звериња,
без речи.

Од јутарњег сјаја
очи су јој црвене,
не види око себе ништа,
ни околно дрвеће,
ни језеро, ни мене.

Хиљаду је векова дизао
њен високи храм,
вајао стубове у њему,
Господ сам.

Маховином је застро
камен голи,
да би срна имала
где да се моли.

Истоку окренута,
моли се дигнуте главе
да борови право расту,
да зиме не буду љуте,

да дрво ново никне
на месту где старо се осуши,
да у језеру вода
никада не пресуши,

да јасне буду зоре,
да шуму мимоилази гром.
Истоку окренута
моли се за свој дом.

И свуд из борове коре,
кроз шуме храм,
миришу тамњан и смола.
И док се моли, свећу
држи јој Господ сам.

04 октобар 2012

Милош Црњански: КАРИКАТУРА


O да си само једном
пао по женском телу медном
умирао би радо.

Шарени просјаци под твојом ногом
рикали би узалуд за Богом.
Осмех би ти разочаран и благ
падао са крста, као голуб
бео и драг.

А да небо загрми
и распе камење са путева стрми
у девети час.

Очи твоје не би дизо криком.
Заогрнут модрим олујним видиком
умирао би мирно после сласти.
Мутним би оком гледао по небу,
како тама и ужас расту.
А из жила плавих, набреклих од хода
капала би крв и вода,
на клечећи женски стас.

03 октобар 2012

Антун Бранко Шимић | ЉУБАВ

Згаснули смо жуту лампу
Плави плашт је пао око твога тијела

Вани шуме облаци и стабла
Вани лете бијела тешка крила

Моје тијело испружено подно твојих ногу

Моје руке свијају се жуде моле

Драга, нека твоје тешке косе
кроз ноћ завијоре, завијоре

Кроз ноћ,
косе моје драге дубоко шуморе
као море

02 октобар 2012

Брана Црнчевић‎ | КРИК

У песме скривен ко у шуме,
у лишћу речи и трави душе,
ја чекам да и звер разуме
у моме грлу крик угушен.

Крицима мртвим звона звоне,

мозак, ко небо, наоблачен.
Сузе ми као звери гоне
а немам коме да их плачем.

И чујем своје крике нове,

пробијају се кроз све страже.
Добро је што их у грлу лове
јер немам коме крик да кажем.


Брана Црнчевић

01 октобар 2012

Јелисавета Багрјана – INTERIEUR

Ти ме гледаш тако љубавнички нежно,
реч ти је тако и топла и одана.
Напољу завија вејавица снежна.
Ја те слушам далеко некуд загледана.

Веју необични мириси и маме
са цветова изнад мене наднесених,
и напомињу без речи, они сами,
да су ми јуче од тебе донесени.

Ти си одан, веран и нежан све више,
ти си неопозиво крај мене засто -
и опрости мој смех намеран и смишљен,
и моје женско понеко лукавство.

Јер и ја волим љубављу из приче –
безнадежност, патња и мени су знани,
и често се само напразно заричем
да не идем на састанак заказани.

Али када те зачујем да се ближиш,
рекло би се, ненадно, нагло пробуђена,
тамо кроз други улаз, да не видиш,
утекнем сва збуњена, изгубљена.

И одлазим ка њему покорна
као у мутном хипнотисаном стању.
И враћам се убијена и уморна,
понижена, у горкоме покајању.
  • Превела с бугарског Десанка Максимовић