Ти ме гледаш тако љубавнички нежно,
реч ти је тако и топла и одана.
Напољу завија вејавица снежна.
Ја те слушам далеко некуд загледана.

Веју необични мириси и маме
са цветова изнад мене наднесених,
и напомињу без речи, они сами,
да су ми јуче од тебе донесени.

Ти си одан, веран и нежан све више,
ти си неопозиво крај мене засто -
и опрости мој смех намеран и смишљен,
и моје женско понеко лукавство.

Јер и ја волим љубављу из приче –
безнадежност, патња и мени су знани,
и често се само напразно заричем
да не идем на састанак заказани.

Али када те зачујем да се ближиш,
рекло би се, ненадно, нагло пробуђена,
тамо кроз други улаз, да не видиш,
утекнем сва збуњена, изгубљена.

И одлазим ка њему покорна
као у мутном хипнотисаном стању.
И враћам се убијена и уморна,
понижена, у горкоме покајању.