О што ме, срце, гониш ти,
И мориш духа моћ?
Сунце је зашло - мирно спи,
Тавна се спушта ноћ...

Да, тија поноћ шири лет,
Све живо снева сан;
У светле снове пада свет,
И светли чека дан;

Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ!
Почињем песму ја
И те је песме силна моћ,
Младост јој име зна!

И стократно је срећан свак
Те песме ко је плен;
Живота у њој трепти зрак,
И бол је сладак њен!

О, пусти да њом певам ја
И срећу, бол и јад:
Јер тешко теби ако та
Изумре песма кад!

1881.

Волим те за све жене које нисам упознао
Волим те за сва времена у којима нисам живео
Због мириса велике пучине и мириса топлoг хлеба
Због снега што се топи и првих цветова
Због чедних животиња којих се човек не плаши
Волим те због вољења
Волим те због свих жена које нисам волео

Једино у теби ја се добро видим 
Без тебе не видим ништа него широку пустош
Између некад и данас
Постојале су све те смрти што сам их оставио иза плота
Нисам могао пробити зид свог огледала
Морао сам учити живот слово по слово
Како се заборавља

Волим те због твоје мудрости која није моја
Због здравља
Волим те упркос свим обманама
Због тог бесмртног срца што га не задржавам
Ти мислиш да си сумња а ниси него разум
Ти си велико сунце што ми на главу седа
Кад сам сигуран у себе самога.

Ко сам? Шта сам? Само сањалица
Коме око испи магле лет,
И свој живот узгред, тужна лица,
Ја проживех уз остали свет.

И с тобом се љубим по навици -
Много пута већ се љубих с другом,
Ко да крешем ватру по шибици,
Нежне речи шапућем ти дуго.

"Драга моја", "мила", "знај, довека" -
Душа хладна остаје у свему
Кад се дирну страсти код човека,
Нема више истине у њему.

Зато моја душа и не преза
Од љубави ледом заливене,
Ти си моја луталица, бреза
Саздана за друге и за мене.

Али, тражећ' ја сродну за себе,
Мучећи се без нежности пуне,
Нимало се не љутим на тебе,
Нит те икад моје срце куне.

Ко сам? Шта сам? Само сањалица
Коме око испи магле лет,
И волех те узгред, тужна лица,
Исто тако к'о остали свет.

Сударају се на путу смерови

У свету где згробљен
И запањен свак је
Знам тек један ми је
Једнаке снаге.

У свету где толико
Много се хоће
Знам тек један ми је
Једнаке моћи.

У свету где све зри
У буђ и бршљан
Знам само си ти –
Равносуштан мени.

Убија ме чамотиња,
а то није она самоћа племенита
у којој дишем и повремено мислим на тебе
о њој сам изустио неке лепе речи,
а ова чамотиња,
то је болест која не сме да се лечи,
јер нараста.

Ја од тебе очекујем
чашу воде кад буде потребе за то,
и да кажеш својој деци:
- Не стидим се својих греха
што сам себи дозволила
да га сретнем тако касно
јер да сам га срела касније
било би касно за све нас.

Ако нисмо заједно по априлској газили трави
сачекаћемо заједно прве мирисе снега.
Ја волим више зиме чистоту мирну
од болеснога дана пролећњега
кад руке без страсти не могу да се дирну.

Живећемо заједно свечане дане
кад душа почиње тихо да сазрева,
и бивају пуне плода њене гране,
и о вечности већ крадом снева.

Смејаћемо се заједно у вечерње часе
кад се човек смеје тише и рее.
Волећемо се кад почињу да се
живота овог сагледају међе,
кад љубавници постају једно другом
пријатељи благи и браћа.
Растаћемо се само пред путањом дугом,
са које не може да се пише,
ни да се враћа.

Жар срца растаче ми тело својом ширином
вековно струјање опере прах цвета
за дан и ноћ винем се у недоглед
и тако невидљива у рађању новог
милујем оком и дарујем руком мајке
нежни пород што ниче из моје крви

Душа ми над земљом дрхти ко суза у оку
као да од њега жели да се одвоји:
попут пијанца очи се упијају
у загонетку живљења

Недокучива загонетко
шапни очима
да их не осуђујеш што су пијане
и душа неће жалити за несаним ноћима

Кад кажем: љубав
као рат да кажем
јер сваког трена
може почет војна
и на плећа ће
младићка и гојна
хиљаде тежих
ствари лећи.

Стога реч љубав
ја не смем ни рећи.

Кад кажем: љубав,
онда мислим: тајна!
Са нежном мрежом,
тајним додирима.
Кад кажем: љубав,
неко далек има
што чежњив дршће
на мене мислећи.

Стога реч љубав
ја не смем ни рећи.

Кад кажем: љубав
неко далек гори
и прозор отварам
да уђе тај пламен.
Кад љубав кажем
гори дрво, камен

Стога реч љубав
Ја једем ћутећи.

Анђеле, погледај натраг кући
и плачи;
но мени пусти да будем јачи;
ја нећу ући.

Мрзи ме да гледам своју младост.
Мрзи ме да ме прошлост веже.
И у биједи има радост
што нема мреже.

Ја немам мреже, ја немам веже.
Ја губим себе десетљећа.
Има у мени помама цвијећа,
и још имам равнотеже.

Чему се враћати на стара мјеста?
Ја мрзим гробља и старину,
и цијеним свјетло и ширину:
постоји цеста.

Имају куће старе и нове.
Туђе.
Ја немам куће.
Ништа ме не зове.

Тридесет година путовања,
брда проклетства.
Без посла и без занимања,
без средства

Сотоно, не дај ми кући.
Анђеле, плачи.
Ја страдам, ја сам јачи.
Ја нећу ући

Немој заборавити јутро под липама.
Већ мртав, а срце ради, ради.
Срце у људима, хоботницама и сипама,
срце љубави
и срце
глади.

Ноћ дугу пробдих са лудама градским.
Са лажним песницима, шарлатанима, уљезима.
Са краљевићима, јадним, малоумним, скоро данским,
по подрумима
мртвачницама
и ћумезима.

Светлост далеких поља, дах кафилерије!
Мирис, нестваран, липа, процвалих тек!
О, као да сам овога јутра са тешке пуштен робије,
све постојеће изнад себе
испијам
као
лек.

Моћи бити будан, у свитање, с градом!
Мотати се по пекарама, касапницама, луњати пијацама!
срце, жабу из груди, извадити, крадом,
и бацити га пашчадији
и њиховим
птицама.

Постати споменик на тргу - о беде!
Нек те кроз јаруге забачене сеоски прославе џукци!
Најгладнији нек те у вечност уведе
и нек се на крају
помокри
на твојој
хумци.

На пола пута застадох.
Окренух леђа времену
и место да ходам по будућем –
нико ме тамо не чека –
вратих се да ходам по проходаном.

Напустих ред у којему сви
од прапочетака ишчекују
улазницу, кључ, пресуду,
док разочарана нада чека
да се отворе врата векова
и да неко каже: нема више врата
и нема векова.

Прокрстарио сам улице и тргове,
сиве кипове у хладној зори
и живи ветар међу мртвима.
Након града поље, а након поља
ноћ у пустињи:
моје срце бејаше ноћ и бејаше пустиња.

После бејах камен на сунцу, камен у огледалу
И одмах иза пустиње и рушевина
море, а изнад мора црно небо,
бескрајна плоча с излизаним словима:
звезде ми ништа не открише.

Стигох на крај. Врата оборена
и анђео без мача, поспан.
Унутра, врт: ускомешано лишће,
дисање готово живо камење,
дремовност магнолија и гола светлост
међу истетовираним деблима.

Вода с четири руке загрљена
са зеленом и рујном ливадом.
По средини, стабло и девојка,
коса од птица и огња.

Голота ми није сметала:
већ бејах као ваздух и вода.
Под зеленом светлошћу стабла,
уснуло у трави,
бејаше дуго перо,
остављено од ветра, бело.

Хтедох га пољубити, али глас воде
изазва моју жеђ и тад ме њена прозирност
позове да се проматрам.
Видех како један лик дрхти у њеној дубини,
једна свинута жеђ и једна разбита уста –
о стари похлепниче, бесмислена ватро!
Покрих своју нагост. Кренух полако.

Анђео се смешио.
Дуну ветар и песак ме заслепи.
Ветар и песак бејаху моје речи:
не живимо; време наш живот живи.

Ми смо тиху слут слутили
Што су магле обавиле,
Презрели је, премутили
- Освојиле тише силе.

Дубоку смо ноћ градили:
Заносиле црне зубље -
Где смо језа крв садили
Овладале силе дубље.

Тешка црна вечност стиже
Бескрајнога обухвата:
Која ружа узабрата
Биће болном блеску ближе.