среда, 05. септембар 2012.

Октавио Паз‎: ПОВРАТАК



На пола пута застадох.
Окренух леђа времену
и место да ходам по будућем –
нико ме тамо не чека –
вратих се да ходам по проходаном.

Напустих ред у којему сви
од прапочетака ишчекују
улазницу, кључ, пресуду,
док разочарана нада чека
да се отворе врата векова
и да неко каже: нема више врата
и нема векова.

Прокрстарио сам улице и тргове,
сиве кипове у хладној зори
и живи ветар међу мртвима.
Након града поље, а након поља
ноћ у пустињи:
моје срце бејаше ноћ и бејаше пустиња.

После бејах камен на сунцу, камен у огледалу
И одмах иза пустиње и рушевина
море, а изнад мора црно небо,
бескрајна плоча с излизаним словима:
звезде ми ништа не открише.

Стигох на крај. Врата оборена
и анђео без мача, поспан.
Унутра, врт: ускомешано лишће,
дисање готово живо камење,
дремовност магнолија и гола светлост
међу истетовираним деблима.

Вода с четири руке загрљена
са зеленом и рујном ливадом.
По средини, стабло и девојка,
коса од птица и огња.

Голота ми није сметала:
већ бејах као ваздух и вода.
Под зеленом светлошћу стабла,
уснуло у трави,
бејаше дуго перо,
остављено од ветра, бело.

Хтедох га пољубити, али глас воде
изазва моју жеђ и тад ме њена прозирност
позове да се проматрам.
Видех како један лик дрхти у њеној дубини,
једна свинута жеђ и једна разбита уста –
о стари похлепниче, бесмислена ватро!
Покрих своју нагост. Кренух полако.

Анђео се смешио.
Дуну ветар и песак ме заслепи.
Ветар и песак бејаху моје речи:
не живимо; време наш живот живи.

1 коментар:



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта