31 децембар 2011

Милан Ракић‎: ОБНОВА

Хоћу на једноме свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову.
И да ти донесем тада душу нову,
Без иједне пеге негдашње — сву белу.

И хоћу да оног часа, кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи.
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда
Док шушти топола и мирише липа
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда...

30 децембар 2011

Пол Елијар‎: ИЗМИСЛИО САМ ТЕ

Велику захвалност дугујем животу
Не своме већ свеколиком
Јер ти си жена свеукупна
И ништа те не своди на тебе саму
Спавај детињство моје – златно поверење моје
На носиљци у којој нам је само једно срце
Избегавај беду са лицем човека
Бдити над тобом значи сањати да си ти

Бити озбиљан
И ништа не схватати
А да ми се глава разумом осветли
Био бих само човек који није у праву
Ја сам будућност и ништа граница нема
А ти ме успављуј јер немам сна
Ми делимо неразговетну масу
Плодова цвећа плодова које покрива цвеће
И сунца које се уплиће у ноћ

Као да је ноћ
Била земља боја
Као да се зеленило и јесен
Рађају из иња на гранама
Као да се живи који се називају
Со земље или светлост ноћи
Не могу правити да су оно што нису
Не могу имати стомак скромнији
Груди пристојне љупке предусретљиве
И руке упорне на раду миловања
Где си то ти ја живим – живео сам живећу
Ја стварам створио сам те па и изменићу те
А ипак за тебе сам само дете без смисла

Измислио сам те ја

28 децембар 2011

Велимир Рајић‎: НА КАРНЕВАЛУ

Једној дубровачкој дами под маском
И ја сам дош'о да у хуци бала,
У ведрој шали, разговору медном,
Потражим лека свом животу ледном -
И ти си пришла, и руку ми дала.

Ја не знам ко си... Велика ти хвала
На пажњи што си указала једном
Малаксаломе; што си речју чедном
Васкрсла гробље прошлих идеала.

Крај тебе ја сам оживео мало,
И срце, мртво, куцати је стало
К'о и пре што је куцало и било.

Сва прошлост моја, у свечаном руху,
Све жеље, наде, куле у ваздуху,
То све се мени, покрај тебе, снило...

26 децембар 2011

Алекса Шантић‎: НЕ ВЈЕРУЈ

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име —

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

23 децембар 2011

Вилијам Шекспир: Сонет 43

Све што више жмурим, очи боље виде,
Читав дан што гледе – свег' се оне дуре,
Али када спавам сном те јарко виде,
У мраку најцрњем јасно у те зуре.

Кад тебе траже – сена сен озари,
Обрисом својим црта слику жене
На јасном дану, да јасније жари,
Да твоја тако сја кроз слепе зене.

Колико среће има у твојим очима
Кад те виде усред дана жива
Кад твој сен титра у глувим ноћима,

Док ми лепа жена сан дубок снива!
Сви дани су ноћи – док те не угледам
Све ноћи дани – кад те будан сневам.

22 децембар 2011

Вилијам Батлер Јејтс: КРАЈ ВРБАКА

Ту доле крај врбака драгану ја сретох милу,
и слушах је крај врбака белоногу, врло чилу,
кад рече ми љубав просто кô лишће расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био и не мишљах тако.

У пољани стајао сам с драганом над реком
кад плећа загрли ми ручицом белом, меком,
и рече: љубав је проста – кô трава расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био – сад тужан бих плакô.


21 децембар 2011

Милутин Бојић‎: ‎ XXI СОНЕТ

Сву тугу своју у те бих да скријем
И да, друкчији но што сви ме знају,
На твоме недру, кô у родном крају,
Кришом од људи сузе своје лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају,
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи,
И само теби, теби ћу га рећи:
О, буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

18 децембар 2011

Артур Рембо‎ ‎– САН ЗА ЗИМУ

artur rembo francuska poezija
Њој 

У ружичасти вагон са плавим јастуцима
Сешћемо, зими, па на пут!
Биће нам добро. Гнездо са лудим пољупцима
Скриваће сваки дремљив кут.

Склопићеш тада очи, да не видиш кроз прозор
Сав чудовисни онај пук
У ком се мрзовољно, да испуни те грозом,
Црн демон цери, црни вук.

Тад ће ти изненада пецнути образ нешто.
И сићушни пољубац вратом ће твојим вешто
Потрчати, к'о паук луд...

Рекавши "Тражи", ти ћеш пригнути главу к мени
И тражићемо дуго ту бубу, занесени –
А она ће скитати свуд...

16 децембар 2011

Јован Дучић‎ | СРЦЕ

Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени —
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део —
Увек нови део од нове минуте.

12 децембар 2011

Ана Андрејевна Ахматова‎ | ТЕБЕ СЕ ВРЛО РЕТКО СЕТИМ


О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал' понекад сновима полетим,
Па ми душа сусрет с тобом тражи.

Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе

Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле

Ал' будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег сви заборави.

                   • С руског препевао Анђелко Заблаћански


06 децембар 2011

Војислав Илић: З*

С духовне висине своје ти си ми пружила руке,
Твој говор, анђелски нежан, очара мени слух:
Кô демон, одбачен небом, ја слушах небесне звуке,
И препорођен к теби узлети блудни дух.

И чисте, невине сузе лијући на твоје крило,
Сладости кајања нежног познадох у тај дан.
Ах, ја сам грешио горко. Све што је некада било
Мени се учини тада кô мрачан, гробан сан

И љубав, и мржња моја... Кô древни раскошних што је,
И ја сам расипô лудо све благо духа свог;
На градски, прљави базар срце сам бацао своје,
Јер дневне истине људске биле су мени бог.

Но светли идеал добра и нежни анђео мира,
Ти сиђе с висине тада, да бурни смириш дух:
Да седмоструни кимвал и звучна опије лира
Празничном својом песмом мој очарани слух!

И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни',
Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом;
Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни,
Небесни позив дала земаљском бићу мом.

1892.