Ту доле крај врбака
драгану ја сретох милу, и слушах је крај врбака белоногу, врло чилу,
кад рече ми љубав просто кô лишће расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био и не мишљах тако.
У пољани стајао сам с драганом над реком
кад плећа загрли ми ручицом белом, меком,
и рече: љубав је проста – кô трава расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био – сад тужан бих плакô.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!