Трагови твоји међу стварима,
отисак усне замишљен на чаши,
хаљине твоје у плакарима
кад вешалицу празну машта маши -

трезна халуцинација. Павана
за инфанткињу. Музика тескобе
што раствара се у ваздуху собе
и слеже као талог на дну дана.

Корак у празној соби. Гласови
под куполом од кости. Дечији су.
Секунде дуге као часови.

У недреманом оку камере
још један снимак. Помак намере
осмех на лицу твом, у безобрису.

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

Вечери плавих, летњих, ићи ћу стазама

Убадан од класја – газећи једва видну траву:

Сањар: осећаћу свежину по својим стопама

Пустићу ветар да купа разбарушену ми главу!

Нећу мислити, нити изражавати неке ствари

Али душу, неограничена љубав, пећи ће узбуђену:

И ићи ћу далеко, далеко као чергари,

Кроз природу срећан као да одлазим уз жену!

▪Превео Растко Петровић

Цвеће ми вели – збогом остај,
И крунице све ниже слећу:
Њено лице и родни крај
Да никад више видети нећу.

Но, шта ћу, драга, и шта знам –
Ја видех њих и земљу ову,
И самртнички дрхтај сам
Примићу као милошту нову.

И зато што циљ, целога века,
Постигох, идући с осмехом здравља –
Ја и сад стално тврдим, без јека,
Да се на свету све понавља.

Није ли свеједно – други ће доћи,
Туга растужити отишлог не сме.
А остављеној у тихој ноћи
Други ће лепше пружити песме.

И пратећи песму душом жене,
Драга уз другог, усред славља,
Сетиће се можда и мене,
К'о цвета који се не понавља.

О жени непознатој сан ми се чудан враћа,
О жени што ме воли и што је мени мила,
Која никада није каква је и пре била,
А није ни друкчија јер воли ме и схваћа.

И само таква она једина може ући
У моје срце што за њу само није тајно
Загонетка празна , а знојно ми чело тамно
Једина она сме да брише сузе лијући.

Не знам да л' је црна, плава или риђа лепота.
Име јој само памтим: звони мило и меко
Као имена драгих прогнаних из живота.

Као поглед кипа поглед је њен уснули,
А у гласу јој тихом, тешком и далеком
Гласови дрхте драги који су умукнули.

О жени непознатој сан ми се чудан враћа,
О жени што ме воли и што је мени мила,
Која никада није каква је и пре била,
А није ни друкчија јер воли ме и схваћа.

И само таква она једина може ући
У моје срце што за њу само није тајно
Загонетка празна , а знојно ми чело тамно
Једина она сме да брише сузе лијући.

Не знам да л' је црна, плава или риђа лепота.
Име јој само памтим: звони мило и меко
Као имена драгих прогнаних из живота.

Као поглед кипа поглед је њен уснули,
А у гласу јој тихом, тешком и далеком
Гласови дрхте драги који су умукнули.

Не питај више зашто те љубим.
Питај зашто расте трава
и зашто је немирно море.
Питај откуд стиже вјетар прољетни
и бијелом лађом снова тко крмани
кад ноћ над свијетом хладне простре сјене.

Не питај зашто те воли моје чудно срце.
Знаш ли одакле кораљ на дну оцеана?
Валови причају о заспалој љепоти
али ти живиш далеко од гласа валова.
Твоја је мисао стрма пећина
о коју се узалуд разбија мој живот.

Не питај зашто те љубим.
Приступи к мени! Тужно је моје срце.
Ти и мјесец: два недохватна цвијета
на високој планини заборава.

Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесана,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

Све ће ове ствари јоште једном доћи
као што су биле и како су прошле,
и ти црни дани, и те плаве ноћи,
и љубави , чедне, страсне, добродошле;

једном тамо послије хиљада, хиљада
и хиљада љета опет ћемо наћи
иста свјежа чула, иста срца млада,
и тај њежни осмијех, благи и домаћи.

Тада опет једном над свладаним гробом
мотрит ћемо свемир новим освјетљењем.
Владат ћемо опет својим росним собом,
и љубавним плачем и пожарним хтијењем;

само ипак неће тада, надајмо се,
да нас јоште тару ове бриге ружне,
и да полет у вис догађаји косе
и пламен за женом наше усне кужне.

- Па да барем тада, за тисућ тисућа
и тисућу љета, и још много веће,
примимо на наша срца уздишућа,
као никад послије, један уздух среће.

Све ће ове ствари јоште једном доћи
као што су биле и како су прошле,
и ти црни дани, и те плаве ноћи,
и љубави , чедне, страсне, добродошле;

једном тамо послије хиљада, хиљада
и хиљада љета опет ћемо наћи
иста свјежа чула, иста срца млада,
и тај њежни осмијех, благи и домаћи.

Тада опет једном над свладаним гробом
мотрит ћемо свемир новим освјетљењем.
Владат ћемо опет својим росним собом,
и љубавним плачем и пожарним хтијењем;

само ипак неће тада, надајмо се,
да нас јоште тару ове бриге ружне,
и да полет у вис догађаји косе
и пламен за женом наше усне кужне.

- Па да барем тада, за тисућ тисућа
и тисућу љета, и још много веће,
примимо на наша срца уздишућа,
као никад послије, један уздух среће.