Цвеће ми вели – збогом остај,
И крунице све ниже слећу:
Њено лице и родни крај
Да никад више видети нећу.

Но, шта ћу, драга, и шта знам –
Ја видех њих и земљу ову,
И самртнички дрхтај сам
Примићу као милошту нову.

И зато што циљ, целога века,
Постигох, идући с осмехом здравља –
Ја и сад стално тврдим, без јека,
Да се на свету све понавља.

Није ли свеједно – други ће доћи,
Туга растужити отишлог не сме.
А остављеној у тихој ноћи
Други ће лепше пружити песме.

И пратећи песму душом жене,
Драга уз другог, усред славља,
Сетиће се можда и мене,
К'о цвета који се не понавља.