О жени непознатој сан ми се чудан враћа,
О жени што ме воли и што је мени мила,
Која никада није каква је и пре била,
А није ни друкчија јер воли ме и схваћа.

И само таква она једина може ући
У моје срце што за њу само није тајно
Загонетка празна , а знојно ми чело тамно
Једина она сме да брише сузе лијући.

Не знам да л' је црна, плава или риђа лепота.
Име јој само памтим: звони мило и меко
Као имена драгих прогнаних из живота.

Као поглед кипа поглед је њен уснули,
А у гласу јој тихом, тешком и далеком
Гласови дрхте драги који су умукнули.