Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила
знам,
биће ти тешко а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.

Не могу сад да ти кажем
Кад ме не буде више
Гонио и витлао ветар
И кад се претвори најзад у шапат-
Можда ћу, једном, рећи.

Кад ружин одсјај на сунцу
Клоне у измаглицу
И када ружа буде само минула румен
Кад лице које волим одлута,
Када капија последњи пут забруји,
Када више не вреди
Махнути и рећи довиђења -
Можда ћу, једном, да ти кажем.

Од тебе лепшу не упознах:
Ловио сам те и иза твојих мисли,
сагињао сам се под ветром
и испод ружа тражећи те.

Од тебе узвишенију
никада наћи нећу.

Не могу сад да ти кажем
Кад ме не буде више
Гонио и витлао ветар
И кад се претвори најзад у шапат-
Можда ћу, једном, рећи.

Кад ружин одсјај на сунцу
Клоне у измаглицу
И када ружа буде само минула румен
Кад лице које волим одлута,
Када капија последњи пут забруји,
Када више не вреди
Махнути и рећи довиђења -
Можда ћу, једном, да ти кажем.

Од тебе лепшу не упознах:
Ловио сам те и иза твојих мисли,
сагињао сам се под ветром
и испод ружа тражећи те.

Од тебе узвишенију
никада наћи нећу.

Сањао сам јесен у магли стакала,
другове и тебе у веселој клапи,
и душа је моја на руке ти пала.
кô небески соко за крвљу што вапи,

Ал' време је ишло, старост га је такла,
и крунећи оквире копреном од сребра,
зора је из врта осипала стакла
крвавим и тужним сузама септембра.

Време је старило. У фотељи свила
к'о лед је пуцала, сва трошна и болна.
Па и ти заћута – а гласна си била,
и сан већ утихну попут звука звона.

Пробудих се. Кõ јесен, пуна бола,
бејаше зора, а ветар, пун језе,
и лако кô сламу, по киши из кола
у бегу је небом разносио брезе.

Волео бих да смо, драга, беле птице изнад мора!
И метеор, пре но згасне, јесте призор пун замора;

А кад ниско, у сутону, плане звезда плавог сјаја
У срцу се роди туга којој нема дна ни краја.

Ружа и крин замарају; ах, не мисли драга моја
На метеор што се гаси, ни на плаву звезду која

Тек изашла, доле, ниско, у вечерњој роси сја
Волео бих да смо сада беле птице ти и ја!

На острвље оно мислим, на обалу Данајана,
Да се тамо сакријемо и од Туге и од Дана;

Љиљан, ружа и бол да буду далеко од тебе, мене;
Волео бих да смо, драга, беле птице изнад пене!

Ти си мој живот видела из близа:
Примисо, покрет, реч што нисам реко.
Знала си грч мој и кад стојиш иза.
Слутила моју болест на далеко.

Ти си у моме оку док још гасне
Видела прва новог смеха клицу.
А кад се вратим дому уре касне
Знала сву причу само по мом лицу.

Седим за столом и не знам свог лика.
Пред огледало залуд ми је стати:
У твоме оку била ми је слика.

Већ пола мојих ствари с тобом труле.
Нико ме сада не зна, нит ће знати:
Из мене зјапи рана место нуле.

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Љубоморан, немиран, али не од грубих
Волео ме је као своје кости
Али моју белу птицу уби
Да не би певала о прошлости

О заласку уђе у моју собицу:
''Воли ме, смеј се, пиши стихове!''
А ја закопах веселу птицу
Иза старог бунара, покрај јове

Обећала сам да нећу плакати
Али срце претворих у стење
И, чини ми се да су моји сати
Испуњени песмом птице убијене

Гле, иде лепа као ноћ маја
Звзданог неба и ведрих клима,
Све најлепше од мрака и сјаја
У лику свом и оку има,
Умекшаном светлошћу Раја,
Што од неба га дан не прима.

Тек сенка јача с мање зрака –
И слаби сласт неисказану
У таласу њених увојака,
И блага светлост у ведром дану,
Где ћути мисао слатка свака
Сву драж у чистоти разабрану.

С тог образа и чела ведрог –
Што тиха је, а реч не губи –
Смешци зборе у боји нежног,
Да њену прошлост благост руби,
Да њен дух не зна греха земног,
А срце њено чисто љуби.

Портрета ја немам; сликар који би га имао израдити
морао би надићи сама себе
и са мном се складити,
а то је немогуће,
јер нико не зна ко сам ја
и, правимо се, ни ја сам.

Но није ме срам:
ја знам своју цијену,
чврсту ко гранитну стијену,
знам да сам једини и сам
ондје гдје ме нико неће стићи,
ни змај...

Аутопортрет: најприје треба имати црте
устаљене и шкрте
и став за вјечност и позу за вријеме;
а не да вас буше, ни да вас врте,
ни разапињу на своје дилеме....

Велики дио нашег портрета
јест наш стан и одијело –
и његовано тијело
у кочији великог свијета....
Мене засипа бијели прах цигарета
по капуту,
а ја сам вјечно трагана силуета
на путу.
Вукући ноге без галоша
преко блата и глиба
као рањене ношке птица -
док ми дим изгриза очи
у закутним кафаницама
гдје се ријетко представи
сабласно сунашце.

Види што од мене учинише дуга незапосленост
и јавни неразум и бекријање -
и у сплеткарењу и клевети презапосленост.

Као што јецави ветар кроз ноћ жури,
тако моја жеља теби хрли,
тако се моја чежња за тобом буди.
О, ти због које болујем,
шта знаш ти о мени?

Полако гасну ова касна светла,
долазе дуги и бесни сати.
Ноћ има твоје лице,
и ветар који о љубави прича
осмехује се као ти.

Идем ливадом: гледа ме трава.
Тиши и тиши полако бивам.
Је ли то љубав, сан или јава:
Ја самог себе у себи снивам.

Звер ли сам, умник, или пак биље:
Хладан према питањима штурим.
Свег ме обузело тихо миље,
Гледам, а не знам у шта то зурим.

Да ли да вичем, или да ћутим:
Свеједно. Осећам тих је то вир.
Нећу, не могу срећу да мутим:
Нека ми до неба израсте мир.

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га
Између облака, снова,
Даљине и снега...

Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.

Када те нема
Јер тако хоћу
Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим –
Тако ми недостајеш.