Портрета ја немам; сликар који би га имао израдити
морао би надићи сама себе
и са мном се складити,
а то је немогуће,
јер нико не зна ко сам ја
и, правимо се, ни ја сам.

Но није ме срам:
ја знам своју цијену,
чврсту ко гранитну стијену,
знам да сам једини и сам
ондје гдје ме нико неће стићи,
ни змај...

Аутопортрет: најприје треба имати црте
устаљене и шкрте
и став за вјечност и позу за вријеме;
а не да вас буше, ни да вас врте,
ни разапињу на своје дилеме....

Велики дио нашег портрета
јест наш стан и одијело –
и његовано тијело
у кочији великог свијета....
Мене засипа бијели прах цигарета
по капуту,
а ја сам вјечно трагана силуета
на путу.
Вукући ноге без галоша
преко блата и глиба
као рањене ношке птица -
док ми дим изгриза очи
у закутним кафаницама
гдје се ријетко представи
сабласно сунашце.

Види што од мене учинише дуга незапосленост
и јавни неразум и бекријање -
и у сплеткарењу и клевети презапосленост.