Волео бих да смо, драга, беле птице изнад мора!
И метеор, пре но згасне, јесте призор пун замора;

А кад ниско, у сутону, плане звезда плавог сјаја
У срцу се роди туга којој нема дна ни краја.

Ружа и крин замарају; ах, не мисли драга моја
На метеор што се гаси, ни на плаву звезду која

Тек изашла, доле, ниско, у вечерњој роси сја
Волео бих да смо сада беле птице ти и ја!

На острвље оно мислим, на обалу Данајана,
Да се тамо сакријемо и од Туге и од Дана;

Љиљан, ружа и бол да буду далеко од тебе, мене;
Волео бих да смо, драга, беле птице изнад пене!