субота, 25. јун 2011.

Борис Пастернак | САН



Сањао сам јесен у магли стакала,
другове и тебе у веселој клапи,
и душа је моја на руке ти пала.
кô небески соко за крвљу што вапи,

Ал' време је ишло, старост га је такла,
и крунећи оквире копреном од сребра,
зора је из врта осипала стакла
крвавим и тужним сузама септембра.

Време је старило. У фотељи свила
к'о лед је пуцала, сва трошна и болна.
Па и ти заћута – а гласна си била,
и сан већ утихну попут звука звона.

Пробудих се. Кõ јесен, пуна бола,
бејаше зора, а ветар, пун језе,
и лако кô сламу, по киши из кола
у бегу је небом разносио брезе.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта