Љубоморан, немиран, али не од грубих
Волео ме је као своје кости
Али моју белу птицу уби
Да не би певала о прошлости

О заласку уђе у моју собицу:
''Воли ме, смеј се, пиши стихове!''
А ја закопах веселу птицу
Иза старог бунара, покрај јове

Обећала сам да нећу плакати
Али срце претворих у стење
И, чини ми се да су моји сати
Испуњени песмом птице убијене