26 септембар 2010

Иво Андрић: ТАМА

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?

24 септембар 2010

Момчило Настасијевић: ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?





23 септембар 2010

Ана Андрејевна Ахматова: РЕКАО ЈЕ

Рекао је да немам супарница
Да за њега нисам обична жена
Него пријатна светлост
И песма необузданог завичаја
Када умрем, да неће туговати
Да неће завапити, изгубивши памет:
„Ускрсни!“
Али ће у исти мах схватити
Да је немогуће живети
Телу без сунца и души без песме.
А шта сад?

21 септембар 2010

Лаза Лазић | ПОЛОЖИО БИХ УВО

Положио бих уво на твоја недра,
ставио бих длан на твоју мишицу,
додирнуо бих уснама твој лакат,
прислонио бих колено уз твоје ноге лист.

То дотицање сведочи да те волим,

Свако може да те раскине као вук,
али само ја твоје крваве комаде опет састављам
и чиним да из њих убрзо поново изникне
живот горког маслачка.

20 септембар 2010

Јован Дучић: ЖЕНА

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.


19 септембар 2010

Сергеј Јесњин: МОЖДА КАСНО

Можда касно, можда много рано,
Неприметно и без жеља свесних,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветрогоња песник.

Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.

Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
И то лажно, шупље осећање,
Што у женским погледима тражим.

Избави ме – о моје презрење,
Моја душа теби је одана.
Њу је хладно захватило врење,
И шумљење плавог јоргована.

Жути сутон у души се злати
И сваки час глас из магле кане:
Ко осећа, нек слободом плати!
Тај изазов прими Дон-Жуане.

Кад за гласом изазова крећем,
Чекају ме увек исти пути.
Ја мећаву сматрам мајским цвећем,
А љубављу зовем дрхтај пути.

Ето што се збило – куд блудим,
Зашто увек клечим испред друге;
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом – пун туге.

18 септембар 2010

Мира Алечковић | ЧЕКАЊЕ

Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
Сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду

Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена
Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања,
Она с којом растанак највише боли

Видим – последњим путем неповратног трена
Вранце времена обвија предсмртна пена
Мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недоречена.

15 септембар 2010

Добриша Цесарић | БЕЗ ОПРОШТАЈА

Не, ја се нисам опростио с њом
Кад нестаде на своју страну.
Сам слушах својих нада лом
У једном забаченом ресторану.

Како је било? Није тешко рећи!
У жамору огласила се трубља,
И влак је крено обично и лијено,
Са свиме, што још љубљах.

Да л´ мишљаше, да у том граду
Оставља душу њоме бону?
Да л´ искаху ме њене очи
Погледом чежње по перону?

Далеко негдје јури сада влак.
Ал што то моје срце куца јаче?
Није л´ то можда нада, тајни знак,
Да неко у даљини плаче?

Ах, какав плач! Уображење, сан!
Та њене чежње давно све су
Већ угашене. Ти си малко пјан,
А ствари јесу - какве јесу.

Могуће запе који свијетли трен
На своме лету у њезиној души,
Ал и тај спомен паст ће као лист
Минулог љета, што се суши.




09 септембар 2010

Иван В. Лалић: ОСМЕХ

Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-

У сабијању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.

06 септембар 2010

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР бр. 60

Усред журбе и вреве живота,
о лепото у камену истесана,
стајала си нема и непомична,
усамљена и удаљена.

Велико време седи заљубљено
крај твојих ногу и шапуће ти:

- Говори, говори ми, драгана,
говори ми, невесто моја!

Али твој говор је зачаран
у камену,
о непомична лепото.

03 септембар 2010

Јован Дучић | ОЧИ

Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеном греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се с тога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна слабост очајања.