Можда касно, можда много рано,Неприметно и без жеља свесних,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветрогоња песник.
Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.
Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
И то лажно, шупље осећање,
Што у женским погледима тражим.
Избави ме – о моје презрење,
Моја душа теби је одана.
Њу је хладно захватило врење,
И шумљење плавог јоргована.
Жути сутон у души се злати
И сваки час глас из магле кане:
Ко осећа, нек слободом плати!
Тај изазов прими Дон-Жуане.
Кад за гласом изазова крећем,
Чекају ме увек исти пути.
Ја мећаву сматрам мајским цвећем,
А љубављу зовем дрхтај пути.
Ето што се збило – куд блудим,
Зашто увек клечим испред друге;
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом – пун туге.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!