Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
Сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду

Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена
Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања,
Она с којом растанак највише боли

Видим – последњим путем неповратног трена
Вранце времена обвија предсмртна пена
Мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недоречена.