Усред журбе и вреве живота,
о лепото у камену истесана,
стајала си нема и непомична,
усамљена и удаљена.

Велико време седи заљубљено
крај твојих ногу и шапуће ти:

- Говори, говори ми, драгана,
говори ми, невесто моја!

Али твој говор је зачаран
у камену,
о непомична лепото.