О, тешко мени! Од свих ових дана
Које протекли мој живот је снио,
Ниједног не беше да припада мени:
Сујетом пустом сви су однешени.

Љубављу, надом, срцем пуним рана,
Јер свакој страсти ја сам одан био
Сунце се гаси! Сенка на пут пада –
Боже, даруј ми милости, даруј сада.

Корачала сам са даске на даску
лагано и опрезно
изнад себе осећах звезде
Око ногу море.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,
и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те.
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш - и кад си као удаљена.
И када - као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна.
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео - што то није тачно.

Како је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад !

И бити слаб, и немоћан,
и сам без игдје икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звијезде на небу.

Без сјаја звијезде удеса
сто сијаше над колијевком
са дугама и варкама.

--О Боже, Боже, сјети се
свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сјети се
и љубави, и побједе
и ловора и дарова.

И знај да Син твој путује
долином свијета туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
и ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,
и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.

И нема нигдје никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује
под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нитко не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја ријеч
и тијесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та бесједа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.

Па нек сам кријес на брдима,
па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова !

О Боже, тек да доврши
печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна ријеч,
јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је вијенац пелина,
мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,
јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,

када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад!

Остарело лето болно,
опада му коса густа,
дрвље сухо и невољно,
и што оста лишћа пуста
све је вело,
невесело.

Ал' моје је срце свеже,
пролећа се њему смеше,
па када би лишће вело,
па када би само хтело
по мом срцу да полеже,
сваки листак што би пао
кô цветак би поникао.

Ал' уместо лишћа вела
једна се је ружа свела,
па је пала, па се расцветала
посред срца мога врела;
ал' од те ће руже мене
врело срце да увене.