31 мај 2020

Владислав Петковић Дис – ТРЕЋА ПЕСМА

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И Док небо, земља, сâм тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли, где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.

Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте, што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,

И кућа под небом овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.

Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрета за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.

Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Кô пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.

Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.

29 мај 2020

Хенри VIII – Ани Болен

Моја љубавнице и моја пријатељице,

 

Моје срце и ја сâм предајемо се у Ваше руке, и смерно молимо да будете милостиви према нама и да, у одсутности, Ваши осећаји према нама не јењају, јер тако би се увећала наша бол, а што би била велика штета, јер нам расејаност даје довољно, и више него што сам икада помислио да бих могао осећати. То ме подсећа на једну астрономску чињеницу, која каже да, што су полови удаљенији од сунца, и успркос томе, то је врућина несноснија. Тако је и с нашом љубављу; даљина нас је раздвојила, па ипак жар је све јачи – барем у мени. Надам се да осећате исто што и ја, и уверавам Вас да је у мом случају бол коју ми наноси Ваша одсутност толико силна да би једноставно била неподношљивом када не би било непоколебљиве уверености у нераскидиву приврженост коју гајите према мени. Како бих Вас подсетио на њу, а будући да сâм не могу бити с вама, шаљем Вам стварчицу која је најсличнија, колико је то могуће, да тако кажем, своју слику, и целу фигуру, а коју већ познајете, окићену наруквицама, желећи притом да сам на месту те стварчице када Вам буде пружала ужитак.

 

Писано руком

Вашег слуге и пријатеља, 

Х. Р.

Радомир Продановић – ГЛАС

Ти гласе из тишине,
када се рујним предзаком
незнано кроз нас винеш,
да је мрењу заблистало пролеће
у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,
сребрном нити доћи ћеш у походе
на границу црних и белих светова,
где ће да ти зазвучи тугованка
од сатртих, бездану полетелих надања.

И од хода доласка твог
мекано звончиће у душама безвучање,
да још једном начује се песма
што је кроз нити у прелому носиш.
А са ликова умирења, отпашће све боје,
и у бело сахраниће сву радост и очекивања,
да ти белином осветле пут
кроз твоју последњу вечер.

И доћи ћеш на славље
у долине свих звонова,
од нарицаљки што потегоше у дубину,
и биће ти дочек
на висинама свих веровања
што у расплинутом преливању
ни теби ни другом не кренуше.
Али се не бој, и не задрхти,
што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,
јер са прстију,
у та сива времена,
склизнуће и последња кап нам крви,
за топло, не да буде,
већ у црвеном да дочекамо те
и још једном
осетимо се као људи,
када је и крв допевала своје.

И после вечере,
растрћемо ти лежај
од зглобова меканих нам болова.
А изнад кровова,
забрујаће ти успаванка,
дотле уздржавана, из наших колеба.
Но нека те не жалости то
и што ће у твојим сновима,
по суза бисерна на тренутак
низ лице да нам блесне,
њоме ћемо укресати ватру,
за вечно,
кроз твој усталасани огањ, везивање.

И пламом из сузе пробуђени,
поседаћемо около огња,
и пригрлићемо твоје снове.
А онамо, све што нисмо ми,
тама још једном,
саломиће себи врат...
И тад,
запалићемо се сви,
и ишчилети кроз скрушени пламен,
а ти гласе,
уснићеш поново своју реч,
за у некуд даља рођења људи

16 мај 2020

Вељко Петровић – ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
– Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
– уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

… И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

Исмет Реброња – ЈА И ОРАХ

Ко ће кога наџивети
Ко ли ће пре небу стићи
Коме ли ће црна рука
Нечујно по главу прићи
 
Расли смо ја и орах
Расли смо ја и дрво
Некад ја зеленији и бржи
Некад дрво прво
 
Пао је орах летос цео
Чујем јутрос од стрица
Ударио гром у дебло
Поцепала и жиле стрелица
 
Одлазим шта могу
Како је и писано на кори ораха
Можда већ одмах Бесу за вечеру
Пре и но што баците мало праха
 
И сад овде бестелесан
Не чујем шум Рашке
Запаљена ми душа у страху
Не идем напред ни натрашке

01 мај 2020

Мирослав Крлежа - КИША


Очајно црни голуб, покисло јадно птиче, 
под сивом садреном сисом уморне каријатиде, 
што носи на глави фасаду самртно блиједе зграде, 
жалосно гуче.
Модре се паре каде.
Већ цијели дан и цијелу ноћ и јуче 
плаче киша посмртну сиву пјесму
без напјева, без наде.
На цести мртваци јашу 
у тутњу луђачке кавалкаде, 
а наричу за њима црни кестенови, 
и тече спровод жалосних створења. 
Сви јуре по киши, и јуре као да пливају, 
час тону, час снивају,
те се губе ко снови. 
Дјевојче болесно бијело 
наглавце јури, с њом сјена у црном асфалту, 
и капљу тужни жути колобари, 
и плаче дама у црнини, 
а онда се чини 
као да нас стари 
Господин Господин 
мрви и бије и мучи и ништи. 
О, колико сад их плаче 
и гине и проклиње и вришти. 
Милијарда људска рањава, прокисла, 
куне Тајну проклетог Бесмисла. 

А плешу облици. 
Свилене чарапе жена, топла тјелеса у свили. 
Миришу црвенокосе жене, добре жене, свете жене,
жене, жене... 
А за њима жедни љубави 
на киши плешу 
и бискупи у митри и дјеца и губави. 
А на грчеве и клетве, цјелове и сузе 
ко мелем капљу стихови болесне Музе: 
"О, када ће завјесе кише и бола и тмине 
запалити огањ црвеног Свитања?

Када ће утихнут
кор прецрних питања?
Када ће умријети
Разум и Нагон, 
Сазнање и Дојам, 


Јаков Шантић – ПОЗДРАВ

Слушај, вјетар хуји кроз ноћ, пуну тмине;
Он на црном грању, кô сироче, плаче
И у часу пане, негдје, у дубине,
И ја чујем како уздише све јаче.

Еј, колико пута, кô дијете лудо, 
Слушао сам њега крај мајчина гроба!? 
У срцу ми бјеше суморно и худо –
И ми смо плакали обоје крај гроба!

Он је и сад дошô са њезине хумке; 
Ја осјећам мирис кадуљине траве, – 
То је душа њена, душа моје мајке; – 
Ја осјећам мирис кадуљине траве...

О, вјетре, познанче, хвала на поздраву, 
Усред ове ноћи туђинске и хладне! 
Хвала на поздраву с гроба моје мајке, 
И са тужних брда домовине јадне!...

Париз, 30. VI 1904.