Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.
Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И Док небо, земља, сâм тичији клик
Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли, где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.
Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.
Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте, што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,
И кућа под небом овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.
Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрета за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.
Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Кô пролеће зиму, као мир талас.
И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.
Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.
