Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

(1993)

Чедо моје, учини ми љубав,
положи ме на расу, која је за мој погреб,
и спреми ме потпуно на свети начин,
као што ћу и у гробу лежати.

И простри рогозину на земљу
и положи ме на њу
и положи камен под главу моју,
да ту лежим, док ме не посети Господ
да ме узме одавде.

(Миодраг Павловић, Антологија српског песништва)

На свету један војник бејаше
Смео, високих манира
Леп ал' лутка дечија, гле!
Тај војник од папира.

Променити свет он хтео је
За срећу, не из хира
А на нити био је
Тај војник од папира.

И ватру, дим и смрт и пех
Он за вас двапут бира
Ал' слушао је церек, смех
Ха! Војник од папира!

Тајне нисте скровите
Да ли да вам дира
А чему то? Поновите!
Бје војник од папира.

Коб му била суђена
У бој га баци инат
Ка ватри рука пружена
Сметнувши – да је папирнат.

У огањ, хајде, крени сад!
Већ корак тло му дира.
Изгоре он – тек тако – млад
Бје војник од папира.

Висине бледе ћуте,
Јесењи сумрак рâни;
Листови свели жуте.
Лепи, несрећни дани.

Провидан сумор пао
На моје дане лако.
Сад мије на све жао,
И тешко, тешко тако!

Живот у сну не буја
У ове часе глуве;
Вечерњи дах лелуја
Уморне гране суве.

Једина радост тиха
И у то тужно доба,
Када се мис’о ниха
К’о цвет врх рана гроба,
То је кад лепа туга
Спомена мојих редом
Засија, као дýга,
У меком сумраку бледом.

Висине бледе ћуте,
Јесењи сумрак рâни;
Листови свели жуте.
Лепи, несрећни дани. 

Да когод знаде како мене боли
То што ме судба пасторчетом створи!
Колики терет моју душу мори!
И како душа преклиње, и моли!

И моје срце живо је, и воли.
Ал о том једне не сме да прозбори!
И, као жижак, само себе гори...
О, нико не зна како љуто боли!

Па где су оне земаљске дивоте
Рад којих човек Бога благосиља?
Зар има Бога? Вере? Поуздања?...

О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
Ни друге наде, осим очајања!