понедељак, 30. децембар 2019.

Артур Шопенхауер – БОДЉИКАВА ПРАСАД

Кад је хладно, бодљикаво прасе тражи другу бодљикаву прасад да леже заједно, да се збију, јер им је тако топлије.
Да немају бодље, то би било лако.
Али, бодљикава прасад имају дуге и оштре бодље. Кад се збију у гомилу, боду једно друго.
То није добро.
А није добро ни када им је хладно. Зато се бодљикава прасад дуго муче док не нађу неко згодно растојање да буду једно уз друго, а да се не боду.
То растојање зове се лепо понашање.
То је лепо понашање: да ја не повредим тебе, да ти не повредиш мене; да помогнемо једно другом да и теби и мени буде добро.

четвртак, 26. децембар 2019.

Велимир Рајић – НОВО ЛЕТО

Ту скоро, ја сам многе људе срет`о
Где један другом довикују, гредом,
И с пуним срцем: "Срећно ново лето!"
Сви моји дани једнаки су, редом:

Ниједан дан ми ништа није дао,
Те да га бројим изван оних други',
И да ми, данас, чега буде жао,
Јер сви су били досадни и дуги;

Јер сваког дана ја сам на ноћ чек'о,
А сваке ноћи изглед`о сам зору;
Јер дан ми, сваки, сунцем душу пек'о,
А ноћ ми, свака, доносила мору...

И свет се чуди, и погледа криво
Човека који ни за што не мари;
Та мени срце предсказује живо:
Јест лето ново, ал` су дани стари...

среда, 25. децембар 2019.

Варлам Шаламов – ЖЕЉА

Желео бих тако мало!
Желео бих да сам пањ,
Човек пањ...

Смрзнутих руку,
Смрзнутих стопала...
Врло је храбро бити жив,
Свом телу не бити крив…

Скупио бих у уста слину,
Пљунуо бих на лепоту,
У лица грозоту…

У Божији лик – истину:
Не бих се молио како ваља
Сетивши се богаља...

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

недеља, 22. децембар 2019.

Исмет Реброња – ЖИВОТ

Сергеју Јесењину

Је ли живот пањ из шуме,
Ил изваљен праг са двери,
Ил згариште старе гуме,
Ил је само врат за звери.

Је ли живот склон разуму,
Зна л се можда нека сврха
Као кад је у подруму
Купус плеснив с дна до врха.

Је ли живот само ламент,
Пропиштало с мајке млеко,
Ил положен тврди камен
Преко груди напопреко.

Је ли живот што смо били
Попљувани од скупина,
Ил је живот кад доцвили
Неко псето с олупина.

Је ли живот лист са блитве,
Ил округло као лопта,
Ил несхватљив ко с молитве
Древни језик клеру Копта.

недеља, 15. децембар 2019.

Јохан Волфганг Гете – ЗАУВЕК

Све што човеку од среће што приања
уз људски живот, божанским именом зва,
верности склад, што не зна колебања,
и пријатељство, што без сумње цва,
луч, што мудраца пут врлих мисли прогања,
а песнику сликама лепим сја,
баш све сам то у своје најлепше часе
открио у њој и нашао за се.

понедељак, 09. децембар 2019.

Лаза Костић – РЕЧЕ ГОСПОД

Рече господ људем својим:
„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!

Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”

Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.

Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.

Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.

И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.

Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.

уторак, 03. децембар 2019.

Флорика Штефан – ТИ СИ ЈЕДИНИ ТАЛАС


У мору девојака ти си једини талас
који долази до мојих ногу
да ме сруши

Десном сам ти отворила свет
а сад ми је тесан бод
између два корака

Мојим очима си открила стазе
а сад тражим само твоју руку
да ме води у старост

Мојим језиком си научила да именујеш људе
а ја сам запамтила
само твоје име

(1958)

недеља, 01. децембар 2019.

Блажо Шћепановић – САД НОКАТ ВИШЕ

Између камена и мога ока
кипи сунце и ми приносимо флашице
поскакујући на жару помало без коже,
на помолу су неки балони
да нас спасоносно проиграју у ваздуху.
Из гусала пушташ огромну колону,
а не можеш се задржати
у куцавици на врату,
да се гуштеру придружиш
замилован медвеђим језиком за шуму.
Куда на измишљене трке неизмирен довољно
да можеш приспјети у рибу под санту
одатле да се дозовеш натраг.
Пролазе пламичци из твога огњишта
и прже ти траву испред самог ока,
камен ми је бездан
за љигаву гљиву
да ме на капљице извучеш
а за мном млазне лава,
полако се одмичем
уснуо на једном мјесту,
сад корак, сад нокат више
нанизати се до краја
када са свих кровова појурим
зелени коњ ће да клекне,
откуда сада да се зовем
да разагнам румен са пребројеног неба?
Досадило ми је кружење дана и ноћи
кад имам преглед себе у камену,
прстеним својим зглобом
могу да. разбијем главу,
ово је дување од вјетра до вјетра
кроз ребрасту стијену.
Намами ме корак надражених ногу,
не ослушкујићи звуке
који ме окоол звижде,
а сада се
над језером клатим.


Можда вас ово занима