понедељак, 09. децембар 2019.

Лаза Костић – РЕЧЕ ГОСПОД

Рече господ људем својим:
„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!

Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”

Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.

Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.

Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.

И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.

Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.

уторак, 03. децембар 2019.

Флорика Штефан – ТИ СИ ЈЕДИНИ ТАЛАС


У мору девојака ти си једини талас
који долази до мојих ногу
да ме сруши

Десном сам ти отворила свет
а сад ми је тесан бод
између два корака

Мојим очима си открила стазе
а сад тражим само твоју руку
да ме води у старост

Мојим језиком си научила да именујеш људе
а ја сам запамтила
само твоје име

(1958)

недеља, 01. децембар 2019.

Блажо Шћепановић – САД НОКАТ ВИШЕ

Између камена и мога ока
кипи сунце и ми приносимо флашице
поскакујући на жару помало без коже,
на помолу су неки балони
да нас спасоносно проиграју у ваздуху.
Из гусала пушташ огромну колону,
а не можеш се задржати
у куцавици на врату,
да се гуштеру придружиш
замилован медвеђим језиком за шуму.
Куда на измишљене трке неизмирен довољно
да можеш приспјети у рибу под санту
одатле да се дозовеш натраг.
Пролазе пламичци из твога огњишта
и прже ти траву испред самог ока,
камен ми је бездан
за љигаву гљиву
да ме на капљице извучеш
а за мном млазне лава,
полако се одмичем
уснуо на једном мјесту,
сад корак, сад нокат више
нанизати се до краја
када са свих кровова појурим
зелени коњ ће да клекне,
откуда сада да се зовем
да разагнам румен са пребројеног неба?
Досадило ми је кружење дана и ноћи
кад имам преглед себе у камену,
прстеним својим зглобом
могу да. разбијем главу,
ово је дување од вјетра до вјетра
кроз ребрасту стијену.
Намами ме корак надражених ногу,
не ослушкујићи звуке
који ме окоол звижде,
а сада се
над језером клатим.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта