субота, 31. август 2019.

Марина Цветајева | НОЋНА МЕСТА

Најтамније од ноћних
Места: мост. Устима у уста!
Зар ћемо свој крст
Носити на места ружна и пуста.

Тамо: у увесељавајућу плиму плина
У очима, у плину…У Содому где све се плаћа?
На постељу, где толико нас има.
На постељу, где нисмо само пар.

Ни ми, ни ико…Гаси се светиљка.
Савест ће уснути – можда!
(Од свих места ноћних је најсигурнија
– Смрт!) Од плаћених тескоба
Ноћних – блажа је вода!
Вода – глатка, без неравнине!
Волети – о, какав хир и беда!
Онамо – пут хладне модрине!

Да нам је да у вери века
Устанемо! Руке склопимо!
(Телу је лака река,
И боље да спавамо – но да живимо!)

Љубав: грозница уз хрбат голи!
Љубав: усијања бела!
Вода – свршетке воли.
Река –воли тела.

понедељак, 26. август 2019.

Раде Драинац | ЛЕПОТА

Мало је ствари којима није потребан коментар и асистент,
које може само да свари челични лонац у граду.
Видим, за мном поворке праве параду
и у глас гомила виче: “Декадент!”

Молим!
Ви кажите: “Лепа су гробља, старо место
и свих ноктурна на свету звездана свита”;
А ја велим:
Пре но што се хлеб испече, расте тесто
и прелива рубове корита.

Зар није леп сеоски дрвљаник,
у ком миш свој део гризе?
Ако је за нирвану меродаван Будин лик,
а за неизвесност очи Мона Лизе,
Дантеовим паклом пева и градски канал!-
Зашто онда човек место паучине
ватру не би изабрао за идеал?

Лепота као химера,
то је женка која паука ждере.
Ако је болног Христоса измислио Рибера,
а Фрагонар лутке смеха,
зашто не би лепа била тестера
што пева испод прокислих стреха?

петак, 23. август 2019.

Стеван П. Бешевић | КРОЗ НИРВАНУ

Као златни паук у Свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе још за Земљом цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.

Са осмехом ледним Он им муке прати,
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где прво Сазнање још не значи: Знати...

Смрт и живот ту се преорали међе;
Све је Све, и - Ништа; - векови минути...
У прашини златној Космос мрачно ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...

Васиона ћути; прах звездани веје;
Умрле планете лутају кроз магле...
... И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ` о Њему ни ко је, ни где је...

Ни крика, ни гласа. Кроз Ћутање роне
Давно мртва сунца, још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне...

четвртак, 22. август 2019.

Ристо Тошовић | ВРАТИМО СЕ

Вратимо се малим стварима...

Игрању јутарњих сенки на сањивим прозорима.
Протезању у кревету и брчкању у топлој кади.
Металном плесу корака на тврдом асфалту.

Вратимо се малим стварима.

Лењом шапату у тишини поподневних кафана.
Разгледању излога с руком у празним џеповима.
Скривеној клупи на којој су звезде заборавиле синоћну тугу.

Вратимо се малим стварима.

Сумрачним шетњама крај замрзлог пристаништа.
Трави која се занела слушајући песму цврчака.
Лајању махалских паса и бесциљном крекетању жаба.

Вратимо се малим стварима.

Сатрулом брвну преко пресахлог потока.
Заборављеној играчки и напуштеном дворишту.
Малој станици кроз коју ретко пролазе возови.

Вратимо се малим стварима.

Тамо где је сваки почетак и сваки крај.
Тамо где се једанпут доживљено више не понавља.
Тамо где су први извори наших песама и наших суза.

Вратимо се малим стварима.

Али тихо, без великих речи, без славолука.
После трамваја и авиона руке нам траже тишину.
Вратимо се достојанствено своме почетку.

(1952)

среда, 21. август 2019.

Весна Крмпотић | МНОГОСТРУКИ ЖИВОТ

Бит ће да живимо истодобно на много звијезда,
у много разних живота,
кад смо тако чудно изнемогли,
од чега за једнином,
а све нам животе веже танка нит.
И кад умиремо, умире нас много.

И ја која тврдом звијездом вечерњом слутим,
да само карика сам големог мог жића,
само једно своје чуло,димензија једна,
само миљунтина своје снаге
што свемиром троши се
и лута
ја осјећам,
да ни у овом часу нисам пресјекла нит
која ме веже с тврдом звијездом вечерњом,
и да нисам своја ни у часу кад сам то наслутила,
јер и сада ме шкропе нечије далеке мисли
неосјетно,
к'о поноћна роса.

понедељак, 19. август 2019.

Божидар Ковачевић | СВЕ У ДУШИ

У дубини душе моје
Дно је пакла,
Збир свих јада.

У дубини душе моје
Сан је раја,
Вир свих нада.

Али које гласе слуша
Сада душа? 

субота, 17. август 2019.

Булат Окуџава | ЗНАМ ДА ЋЕ СЕ ЈЕДНОМ

Знам да ће се једном из таме појавити
црни анђео, уплетен у земљске страсти,
и  на светлости ће гласно објавити:
човек се неће никад  спасти.

Идући трагом истим бели ће андјео
смерно шапутати благе вести свима,
тако простодушан и тако весео,
што наде на овом свету за све људе има.

• С руског превела Љубица Несторов

петак, 16. август 2019.

Добрица Ерић | ВЕЧЕРЊА КУПАЧИЦА

Оркестар зрикаваца у трави засвира
Девојка у жеженој венчаници лета
дође низ реку до Вилиног вира
у пратњи златооке гарде сунцокрета
Оркестар зрикаваца у травама свира.

Од кад је запаљеним гласом пробудила
тај вир где се циганке врба огледају
крв јој придолази и жрвњем лудила
меље звезде, зачете у липовом гају
Од кад је запаљена реку пробудила.

Док је за празник шумско цвеће брала
рој пчела је диже у облачак златни
после јој посестрима вила обећала
да јој река врати ђердан неповратни
То док је ђурђевак за венчиће брала.

Јабланови у небо зелену жеђ трубе
Сунце хлади у виру запаљене зене
сунцокрети забораве свој закон, па љубе
брезу тела те тужне, немуште сирене
њене беле двојнице у плавети дубе!

(1958)

(Из књиге Срицање жене, Српска књига, 2006)

Александар Лесо Ивановић | ПЈЕСНИК

Пјесник је оштећени примјерак човјека
створеног да мирно и спокојно живи
и Јесењин је био у срцу пун лелека
што је пјесник а не орач на њиви

Пјесник свуд остаје а ипак даље иде
за маглом, за даљином, за облачића прамом,
њега је свуда мање но тамо гдје га виде
а најмање га има у њему самом.

(1960)

Брана Црнчевић | МРАВ ДОБРА СРЦА

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу.
Они имају куће на спрат, на три, на девет спратова,
они навијају будилнике на пет, да би се на време пробудили.
Тачно у пет зазвони милион сатова,
тада мрави устају, галаме, праве збрку,
облаче се, перу зубе у трку,
када зазвони шест нема никога у граду;
сви су на раду.

Ујутро мравље старешине по списковима прозивају:
мрав тај и тај.
Мрави се по именима одазивају.
Свак мора да каже: Ту сам! И: здрав;
када се јави три милиона и један мрав
тада је списку крај.

Пре три дана, тек што се јутро заплавило,
мрави се три пута у групе престројавали
и три пута се пребројавали.
Старешине су из спискова прозивали:
мрав тај и тај.
Мрави се, по именима, одазивали.
Како год окренеш: три милиона мрава!
И крај!
Шта је са једним мравом? Зар спава!

Сутрадан исто, и прекосутра исто,
три милиона мрава тресе главом:
Ту има нешто чудно! Ту нешто није чисто!

То занимљиво постаје,
зашто, и који мрав недостаје?

Нема мрава који је највише певао и галамио,
он се, због нечег, осамио.

Шта му је? — чуде се три милиона мрава
у мрављем граду,
испод велике крушке у хладу.
Шта му је?
Зашто самује?

Три дана није ни реч прозборио,
мрави који са посла кући хитају
његову мајку питају:
Да ли се одобровољио? Да ли је проговорио?

Три дана ништа није ручао,
сам је по граду лутао
и замишљено ћутао,
или на степеништу чучао.

Сви се питају: Шта му је?
Шта му је? Зашто самује?

Све је у мрављем граду збунио.
Мрвицу кекса су му нудили,
а он се узјогунио:
није ни прстом макнуо, нити је такнуо.

А јутрос, тек што се дан заплавио,
неко је бучно прозор отворио
и мрављем граду јавио:
"Проговорио је! Проговорио!"

Зашто је мрав три дана ћутао?
Што није ручао?
Што је замишљен градом лутао?
И на степеништу чучао?

— Пре кеколико дана — вели — мој је тата
отерао гладног цврчка са врата.
И, сада, нећу ни да се макнем,
док не доведете цврчка да са мном руча
нећу ништа да такнем!

Па сада
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу,
три милиона мрава трчка и тражи цврчка.

петак, 09. август 2019.

Херман Хесе | СТЕПСКИ ВУК

Ја степски вук јурим и јурим
завејаним светом сурим,
са брезе гавран овде-онде пр'не,
ал' нигде зеца, нигде срне!
А ја срне толико волим,
да ми је да сад сретнем коју!
Ничега лепшег но кад је сколим
и покажем јој чељуст своју,
тако бих добар са њом био,
сав бих се зарио у њен нежан бут,
светлу бих крв јој пио, пио,
па завијајућ продужио пут.
Бар да је негде какав мали
зец, да ме слатким месом згреје!
Ах, зар утекло од мене све је
што живот може мало да разгали?
Одавно ми је умрла женка,
олињао и сед ми је реп,
а ја јурим кроз ноћ као сенка,
јурим и сањам, полуслеп,
како срне и зечеве вијам,
слушам где ветар грањем завија,
снегом топлим сувога грла плам,
и носим душу да је ђаволу дам.


• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)

четвртак, 08. август 2019.

Ђура Јакшић | МИЛА

„Вина, Мило!“ — орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали’
— Ма се растô бела света —
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!

1856. 

понедељак, 05. август 2019.

Ђакомо Леопарди | МЕСЕЦУ

Дражесна луно, ја се сећам да сам,
пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишо да те гледам.
Тад си висила изнад ове шуме,
као и сада, те сву обасјаваш.
Ал' маглен, трептав, од плача што ми је
веђама теко, мојим се очима
чинио лик твој, јер беше пун бола
мој живот. Још је, и не мења начин,
љубљена луно. Ипак ми помаже
сећање, као и бројање трена
својега бола. О, како је добро
у младом добу, када још далеки
пут има нада, а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта