пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишо да те гледам.
Тад си висила изнад ове шуме,
као и сада, те сву обасјаваш.
Ал' маглен, трептав, од плача што ми је
веђама теко, мојим се очима
чинио лик твој, јер беше пун бола
мој живот. Још је, и не мења начин,
љубљена луно. Ипак ми помаже
сећање, као и бројање трена
својега бола. О, како је добро
у младом добу, када још далеки
пут има нада, а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!