среда, 28. новембар 2018.

Хорхе Луис Борхес | ЕЛЕГИЈА О НЕМОГУЋОЈ УСПОМЕНИ

Шта не бих дао за сећање
на прашњав путељак са ниским оградама
и високог коњаника што зору испуњава
(похабан дугачки пончо)
једнога дана међу данима равнице,
једнога дана без датума.

Шта не бих дао за сећање
на мајку која посматра јутро
на естансији Свете Ирене
а не зна да ће се звати Борхес.

Шта не бих дао за сећање
да сам се борио код Сепеде
и видео Естанислаа Дел Кампа
како поздравља први куршум
с радошћу храбра човека.

Шта не бих дао за сећање
на капију скривеног летњиковца
коју је мој отац затварао
пре но што би се изгубио у сну
и коју је затворио последњи пут
четрнаестог фебруара 38.

Шта не бих дао за сећање
на Хенгистове чунове
како крећу са пешчаних обала Данске
да освоје острво
које још Енглеска не беше.

Шта не бих дао за сећање
(имао сам га и изгубио)
на једно златасто Тарнерово платно
широко као музика.

Шта не бих дао за сећање
да сам чуо Сократа
кад је пред вече кукуте
с ведрином испитивао проблем
бесмртности,
наизменично наводећи мотиве и разлоге
док се плава смрт пењала
из већ студених ногу.

Шта не бих дао за сећање
да си ми рекла да ме волиш
и да нисам спавао до зоре,
бестидан и срећан.

•Превео са шпанског Радивоје Константиновић

понедељак, 26. новембар 2018.

Никита Станеску | * * *

Једино ће мој живот доиста умрети
За мене, једном.
Једино трава зна укус земље.
Једино крв моја чезне, доиста,
За мојим срцем, док га напушта.
Ваздух је висок, ти си висока,
Висока је туга моја.
Туга моја чује још нерођене псе
Који лају на људе
Још нерођене.
Долази време да умиру коњи.
Долази време да остаре машине.
Долази време кад пада хладна киша
И све жене имају твоју главу
И носе твоје хаљине.
Долази и једна велика, бела птица,
Да снесе месец на небо.

недеља, 25. новембар 2018.

Добриша Цесарић | ДВОЈЕ


Љубећи се од постања
Кроз маглу свијета двоје блуди,
Са чудном чежњом, да се нађу
У метежу страних људи.

Размишљају о себи често
И преварит ће се кадикад,
Да су једно друго нашли,
А неће се наћи никад.

Па ипак, он ће једном доћ
У собу онога хотела,
У ком је она цијелу ноћ
Уз уздисаје мора бдјела.

Пред зору, кад у кревет легне,
На ону мислецћ коју тражи,
Ни слутит неће, да му јорган
Покриваше већ њене дражи.

И можда ће у ресторану
Из оне часе он да пије,
На којој бјеху њена уста
Неколико дана прије.

петак, 23. новембар 2018.

Федерико Гарсија Лорка | ГРАД БЕЗ СНА

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Створови месеца њуше и круже око колиба.
Доћи ће игуани живи да гризу људе што не сањају
и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима
невероватног крокодила мирнога под незним протестом звезда.

Не спава нико на свету. Нико, нико.
Не спава нико.
Има један мртви на удаљеном гробљу
што три године тугује
због сувог пејсажа у колену;
и дете које су покопали јутрос толико да је плакало
да је требало позвати псе да га замукну.

Није живот сан. Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Ми падамо по степеницама да би јели влажну земљу
или се пењемо рубом снега с кором мртвих далија.
Али нема сна ни заборава:
месо живо. Пољупци вежу уста
у сипражје нових вена
и онај што трпи, трпеће без престанка
и ко се смрти боји носиће је на плећима.

Једнога дана
живеће коњи по крчмама
а побеснели ће мрави напасти жута небеса
скривена у очима крава.

Другога дана видећемо васкруснуће осушених лептира
и шетајући крајем обала сивих и ћутљивих чамаца
видећемо како блиста нас прстен
и како теку руже нашег језика.

Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Оне који још чувају трагове ноктију и пљуска,
оног дечака што плаче јер не зна изум моста
и оног мртваца што има још само главу и ципеле,
до зида треба однети где игуани и змије чекају,
где чека медвеђе зубало,
где чека балсамована рука детета
и девина кожа што се опире силовитом језуром плавила.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Али ако неко затвори очи,
бичујте га, синови моји, бичујте!
Нека буде призор отворених очију
и горких рана упаљених.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Већ сам рекао.
Не спава нико.
Али ако неко има ноћу сувише маховине на слепоочницама
отворите капке да види под месецом
лажне карте, отров и мртвачку главу театра.

среда, 21. новембар 2018.

Даница Марковић | ДАВНАШЊА ПЕСМА

У полумрачном храму
Безбројне сузе свеће,
Оплакујући драму.
И ките сабрано цвеће
Нечујно мре и вене.
Болно јецају жене.

Скрушеност срце плави,
И дух ми ослобођен
Земаљских тежња слави
Пораз; мистиком вођен,
Диже се, космички атом,
Великом, непознато.

Али ми, у недоглед,
Очи лепоте жедне,
Зарониле су поглед
У мрке власи једне,
Свионе, таласаве,
Заводне, мирисаве,

С ненадном жељом пуком,
Да власи мрких свилом
Дрхтавом пређем руком,
Ил', као лептир крилом,
‒ Неодољиве тако –
Усном их такнем лако.

уторак, 20. новембар 2018.

Иван В. Лалић | ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
једног давног, никад допеваног рата.

Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,

Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.

Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута...

И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,

Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак није вода.

Крф 1985 — Београд 1989.
(9. VII 1989)

четвртак, 15. новембар 2018.

Паул Целан | ПОХВАЛА ДАЉИНИ

У извору твојих очију
живе врше рибара полуделог мора.
У извору твојих очију
море држи своју реч.

Ја онде бацам
срце које је боравило код људи,
одећу коју сам носио и сјај свечане заклетве:

Најтамније на дну тамног, ја сам огољенији.
Ја нисам, но само једном отпадник, поуздан.
Ја сам ти, кад сам ја.

У извору твојих очију
ја одељујем сан од отимачине.

Једна врша у своје петље уловила је једну вршу:
ми се раздвајамо спетљани.

У извору твојих очију
један обешени дави свој конопац.

среда, 14. новембар 2018.

Милан Ћурчин | НА СЕЛУ

Једне ноћи изневерио ме је сан.
Отворио сам прозор, па чеко дан.

На дворишту у полумраку
Будио се живот: у буџаку
Спремала се мачка, да скочи
На буре; пето је трљо очи
Онда се с лествица сишо
И зевајући ђубрету је сишо
Да кукуриче.
Ко да их се то не тиче,
Спавали су даље на дрвећу
Пилићи. Около, по трави и цвећу
Блистала је роса.
Одједаред зачујем корак, и гле боса
Девојка на бунар дође по воду;
Шта ћу; употребих згоду,
Скочих кроз прозор, пак јој –
И тако ту, Боже мој,
Небирајући теме
Прекратисмо време.

недеља, 11. новембар 2018.

Александар Лесо Ивановић | СЈЕЋАЊЕ ИЗ ДЈЕТИЊСТВА

Сјећање ме лаком тугом ови:
... вече слази и мирише липа.
Кроз сумрак се чује колска шкрипа,
— с пута иду кари Шабанови.

Ми у сусрет отрчимо к њима,
а кари нас врате срећне кући
и сивом нас џадом труцкајући
о пређеним шапћу друмовима...

... Мили дани, моји сни нестали,
као да сте сви у јутро неко
на каре се крадом укрцали
и отишли од мене далеко.

Залуд ухо сад звукове лови,
залуд око даљинама пипа:
давно више не чује се шкрипа,
нити иду кари Шабанови.

среда, 07. новембар 2018.

Бранко Миљковић | ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ

                                         М. П.

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје

прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.

уторак, 06. новембар 2018.

Дамјан Павловић | ИЗБОР

Драго моје с усном од рубина,
Покрај мене вргло пехар вина,
Да ме куша куд ће рука прије;
Да упозна за чим срце бије.

Хеј, једна рука вије с' око врата,
Друга хвата за пехар од злата,

Винце пијем, грлим драго своје,
Срце моје, бије за обоје!

1858.

четвртак, 01. новембар 2018.

Божидар Ковачевић | МОЈЕ ПЛЕМЕ

За племе моје питаш? Нисмо знатни;
ма да је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.

Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,

ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

и кад се попнеш отри чело знојно
па ступи у мој стари дом спокојно:
изнеће сира и погаче вруће...


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта