22 фебруар 2018

Стеван Раичковић | УСНУЛИ КАВЕЗ

Долази ноћ која буди
У теби уснули кавез
У коме звери и људи
Склапају братство, савез.

Ти само знаш шта бруји
У тој џунгли од тела:
Кољу се лав и славуји
И криче јата бела.

Низ тебе сав крвари
Медвед са венцем од иња
И слепи слонови стари.

Препун си змија, мајмуна.
Док негде у дну тек тиња
У сетном сну златна куна.

19 фебруар 2018

Иван Франко | СОНЕТ

Сонет - то је роб. У форми пута
Слободна мисао трепти поринута,
Сва измерена, ко тело регрута,
И униформом скупом утегнута.

Сонет је - господин.Жртвоваће роду
И мисао; пренебрећи ће у ходу
Интерес, да би одржао моду:
Као мушки цвет, не робује плоду.

Роб и господин! Екстреми се споје.
Још увек су им речи одабране:
Робови нису свесни снаге своје.

"Робови, у потиљак!" Раме уз раме,
Ту скупа сви стреме ка истој мети -
А то су живи,свемоћни сонети...

16 фебруар 2018

Мома Димић | ПАЛИМПСЕСТ

На талогу година лежиш
Дуже од свог сна
Дуже од јаве свеколике
Дуња жута
У прозору што свој сјај стере
Одсјај
Оца оца оца
И
Матере матере
Жишке кликера твојих
Кликера лице
За руку док те воде
Болести сутрашњице
Њихове верне клице
Последњи повој песме
Залогај тај што нас прти
У врву немилице
Залогај смрти
Тај ручак што се не сме

12 фебруар 2018

Бранко Миљковић | ТИН

С друге стране гроба жива звезда куца
И запаљени ветар на почетку дана снива
Ноћ у моме гласу више не дозива
Просторе изгубљене које поседују сунца

Крв моја заспала под каменом не бунца
Због пакла из земље ископаног ко жива
Овде камење пева и птица се скамени сива
Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца

О зашто смо тако сами и слаби и крти
Док се земља окреће око своје смрти
Негде испод земље зри тишина зла
Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли

Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли
Нека ниче цвеће из проклетог тла

11 фебруар 2018

Десанка Максимовић | ОБЛАЦИ

Упели се огромни облаци неки
да заувек одвуку 
нежну луку
неба преда мном.

Узалуд већ вече свако 
кроз прозор гледам: 
Влашића Седам
не сплећу више свој венац росан 
над усамљеном тополом;
нити звезда она са руменим жаром
расцветава се над старом
оголелом шумом.

Растале се заувек, без наде,
и погубиле без трага
оне три звезде, сестре младе, 
а бледолика, драга мати њина,
ко зна у које море, као суза је канула.

Исцепао негде свој танки вео
Млечни Пут;
а месец жут ископнео, 
и никад више загледати се неће 
у јасно бео суседова дома зид.

10 фебруар 2018

Сима Пандуровић | ЊЕН ОДЛАЗАК

Оставила си дух прошлих времéна
У одајама својим оног дана,
Кад су те немо од твојих драцена,
Ружа и снова однели из стана.
Жалила ниси, изгледа, што мéна
Живота у смрт беше тако рâна.

Испратише те мартовски ветрићи,
Сунце и уздах света што је плак’о.
О, ко би рек’о да ћеш ти отићи
Мирна и бледа, равнодушна тако
За све што беше; да ће ти смрт прићи,
Да све са њоме заборавиш лако!

Сећам се увек суморне тишине
Облака, лишћа, нечујних ветрова,
Глед’о сам широк израз туге њине
Кад су те дали месту мртвих снова.
И ако живот овај вео скине
Некад с равница, неба и брегова, –

Ја знам да опет неће ми помоћи.
...Сећам се да је мирна била соба
С постељом твојом, моја свест без моћи;
Сећам се да је у поноћно доба
Још мирисала свуд краљица ноћи
На страст, и младост, и задах од гроба.

09 фебруар 2018

Душан Ковачевић | ПОЉУБАЦ

Дванаест месеци
Као дванаест апостола
Прате Годину

Година одавно сумња
Да ће је
Један месец издати

Плаши се месеца Маја
Јер је Мај
Склон пољупцу

08 фебруар 2018

Милета Јакшић | РАЗБИЈЕН КРЧАГ

Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон.
Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева.
С људима се рђаво слагао, често се свађао с њима. Много би пута плануо и долазио у јарост за ма какву ситницу и напослетку је дошло дотле да се завадио с целим светом тако, да му је живот у људском друштву постао немогућ.
Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи.
Али, шта да ради? Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити.
Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.
Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем.
Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде. На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.
Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па одлазио даље.
Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио се Богу и мислио да никад бољег живота не може пожелети. Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек.
Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично, помоли се Богу, узме свој крчаг па пође доле по воду.
На путу се спотакне о корен једног дебелог дрвета и падне. Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се.
У њему плану гнев свом жестином. И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив.
Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот. Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост.
Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех.
Осврне се и виде једног старца беле браде.
Старац је махао главом и добродушно се смејао.
— Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш?
— Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш.
— Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега? Због разбијеног крчага!... Но видим да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш. — Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику јарост... Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој.
Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача  и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.
Њиву је рђаво орао, прљкао  само по површини, остављао оплазине  и зубача се и даље ширила и земља остајала неплодна.
Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена. Заоравај, каже, дубље земљу ако хоћеш да ти буде чиста и да ти племените биљке не угуше штир и коровина.“
Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде.
Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац.
„Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам. Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него сам је собом понео и у ову пустињу. Него, да се ја вратим у свет па да дубље орем њиву, као што ми каза старац.“
И Агатон остави пустињу и врати се у своје место. Али то сада беше сасвим други човек. Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали.
Негова доброта прочула се надалеко. И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он.
А он им исприча доживљај свој, казујући им и објашњавајући причу коју је чуо од оног старца у пустињи.

07 фебруар 2018

Лудвиг ван Бетовен – ПИСМО ВОЉЕНОЈ

Добро јутро, 7. јула

Чак и у кревету моје мисли чезну за тобом, бесмртна моја вољена, потом опет тужна... ишчекујем судбину да видим хоће ли нам удовољити. Једино могу да живим са тобом, или уопште да не живим. Да, решен сам да лутам, толико дуго, толико далеко, све док не будем могао да долетим у твоје наручје и нађем се код куће са тобом, где ће моју душу пригрлити твоја, у краљевству душа – да, жалим, тако мора бити. Схватићеш то боље када будеш знала колико сам ти одан. Никада ниједна друга неће имати срце моје, никад – никад! О, боже, зашто човек мора поћи од оне коју воли, јер мој живот у Б. какав је сада, бедан је живот. Твоја ме љубав у исти трен чини најсрећнијим и најнесрећнијим човеком на свету. У мојим годинама, потребна ми је сталност, истоветнот живота, може ли то постојати у нашим околностима? Анђеле, управо сам чуо да се пошта шаље сваког дана – и стога сместа морам завршити, како би ти одмах добила писмо. Буди с миром – воли ме.. данас.. и јуче.
Моје су сузе пуне чежње за тобом, животе мој, моје све, збогом. Ох, настави да ме волиш, никада не сумњај у најоданије срце
Твог вољеног Л
Заувек твој.
Заувек свој.
Заувек наш.


01 фебруар 2018

Сибе Миличић – РАЗГОВОР

− Како се зову ти мали, дивни цветови
што ничу у једној души?

− Зову их чудно: стихови.

−  Кажу (да ли је то истина)
да цветају кад се у човеку
велико нешто руши?

− О, то би била страшна истина!

−  Реци, у каквој души и када
то чудно цвеће цвета?

У души којом Бог влада,
у души у којој се гради
високи, светли, дивни храм;

у души у којој је
највећа стварност: САН!