субота, 10. фебруар 2018.

Сима Пандуровић | ЊЕН ОДЛАЗАК



Оставила си дух прошлих времéна
У одајама својим оног дана,
Кад су те немо од твојих драцена,
Ружа и снова однели из стана.
Жалила ниси, изгледа, што мéна
Живота у смрт беше тако рâна.

Испратише те мартовски ветрићи,
Сунце и уздах света што је плак’о.
О, ко би рек’о да ћеш ти отићи
Мирна и бледа, равнодушна тако
За све што беше; да ће ти смрт прићи,
Да све са њоме заборавиш лако!

Сећам се увек суморне тишине
Облака, лишћа, нечујних ветрова,
Глед’о сам широк израз туге њине
Кад су те дали месту мртвих снова.
И ако живот овај вео скине
Некад с равница, неба и брегова, –

Ја знам да опет неће ми помоћи.
...Сећам се да је мирна била соба
С постељом твојом, моја свест без моћи;
Сећам се да је у поноћно доба
Још мирисала свуд краљица ноћи
На страст, и младост, и задах од гроба.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта