Оставила си дух прошлих времéна

У одајама својим оног дана,

Кад су те немо од твојих драцена,

Ружа и снова однели из стана.

Жалила ниси, изгледа, што мéна

Живота у смрт беше тако рâна.

Испратише те мартовски ветрићи,

Сунце и уздах света што је плак’о.

О, ко би рек’о да ћеш ти отићи

Мирна и бледа, равнодушна тако

За све што беше; да ће ти смрт прићи,

Да све са њоме заборавиш лако!

Сећам се увек суморне тишине

Облака, лишћа, нечујних ветрова,

Глед’о сам широк израз туге њине

Кад су те дали месту мртвих снова.

И ако живот овај вео скине

Некад с равница, неба и брегова, –

Ја знам да опет неће ми помоћи.

...Сећам се да је мирна била соба

С постељом твојом, моја свест без моћи;

Сећам се да је у поноћно доба

Још мирисала свуд краљица ноћи

На страст, и младост, и задах од гроба.