Упели се огромни облаци неки
да заувек одвуку
нежну луку
неба преда мном.
Узалуд већ вече свако
кроз прозор гледам:
Влашића Седам
не сплећу више свој венац росан
над усамљеном тополом;
нити звезда она са руменим жаром
расцветава се над старом
оголелом шумом.
Растале се заувек, без наде,
и погубиле без трага
оне три звезде, сестре младе,
а бледолика, драга мати њина,
ко зна у које море, као суза је канула.
Исцепао негде свој танки вео
Млечни Пут;
а месец жут ископнео,
и никад више загледати се неће
у јасно бео суседова дома зид.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!