Оно се тако скромно до кољена шири.
Људи јој виде само лице бијело
И руку, што чедно из рукава вири.
Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава
И спусти се низ врата малог стана,
Невиност јој се кроз бијело оцртава.
И постеља буде од ње обасјана.
У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти.
Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика.
Тад јој се око постеље надвирују сабласти.
То су грјешне жеље ноћних пролазника.
Међу њима се сија само једна сјена:
Немирна моја душа, тужна луталица.
Она нечујно долети до кревета њена.
И тихо је покрије, спуштених трепавица.
....."Она нечујно долети до кревета њена.
ОдговориИзбришиИ тихо је покрије, спуштених трепавица".......лепи изрази песника!
Да ли је идеализам,(тј.идеја невиности уопште) превазиђен у ова бурна"брза"материјалистичка времена...
ОдговориИзбришиИ,ако јесте,шта је(ако је)у нама остало од људскости...
Намећу се нужно,болна али неопходна питања.Својим ставом и собом као непоткупљивим,поштеним,хуманим,топло људским и богоугодним ставом будимо "светло свету"!
То ће бити одговор на горе постављено,никако хипотетичко питање.