петак, 18. август 2017.

Стеван Раичковић | ПРАЗНИНА



Разбежале се речи све из мене:
Као од бата неког кад за часак
Нестану птице са гране зелене
(Ал оставе у слуху шум и прасак).

Све су се мисли скриле којекуда:
Ко кад у градић где се већ сви знају
Бане у стари сокак нова луда
И нагна народ у бег (док пси лају).

Да је бар мира када нема речи
И тиха пустош кад мисли неима:
Па да се легне као кад се лечи.

Овако: стојим још увек пред свима
(Док слична стрмој води ил олуји
Кроз моју главу сва празнина бруји).


Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта