Дуго је, дуго сазријевало у крошњама, у душама
то бијело подне свијета, плод гласова и тмине.
Тај сјај поврх свега, зрцаљен у ружама што
ослушкују сласти пехара из давнине

и дисање, и страст зелених пчела ноћи
забрујалих у тијелу врелог сунцокрета...
Док дан невин тка у путеној самоћи тананих привиђења клас,
анђео љета

заставши на златним љествама од прућа,
у сан и облак заљубљен,
још тражи у тајној кули простора
незасићен вал.

На дну моје јаве кристал надахнућа
бљешти као уштап ознојен, у ражи.
А узлијеће из руку чежња,
црни ждрал.