Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану
Болестан сам много... много!
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
ко оловна плоча.
Нигде један ведар дан!
Сломила ме тужна малаксалост
на љубав, живот и сан.

Хтео бих само
у родни крај да одем што пре
и да умрем тамо,
заборављајући све.

А кад ме на дасци пут гробља понесу волујска кола,
као некад у младости,
нада мном да заплачу од истинског бола
беле брезе, тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори сињи,
отворени као ране,
које у овој пустињи
гнојем капљу последње дане.