Одлазите, песне моје,
Мога чувства мила чеда,
Кол'ко ћете л' трпет' вреда
Од несташних зоља многих!

Кад љубовно љубов блага
Свом породу прашта мане.
Строге јесу очи стране,
И спев худи мраком казне.

Но нек само Српство траје,
Макар били ваши дани
Заборавом претрпани,
Ил' песништва смешна брука.

Нек судбине стрела свака
О вас боље врх отупи,
Да кад Српству злим приступи
Не узможе ране дати.

Наглост, раздор и неслога,
Праотачне наше клетве
Нека у вас траже жертве,
Кад се њима род зарази.

Нека Српство буде славно,
Ма се хвала од вас крила,
Та наша је гордост била
Само рода глас узнети.

Нек весело Српство буде,
И тако су болне груди,
Где се чувство к песми буди,
И туга је певцу друга.

Ако л' нежно какво срце
Ваш, песмице, звук усхити,
Нека само лепим кити
Своје прси, своје нрави.

Нек се прође венце слати,
Певца жеља та не дражи,
Колико ли слава важи,
Кад се брза смрт пријави!

Подизати рода цену,
Један спомен нек нас прати,
Пак и тај ће током спрати
Повремена нагла река.