31 август 2014

Шарл Бодлер | ТВОЈ КОРАК

Твој ход у прегибу светла ти одела
Личи ми на ону хладну игру змија,
Кад се мирно крећу под штапом мађија
И подижу главу из сплета свог тела.

Ко таласи мора голубије боје,
Ко немилосрдни вали жута песка –
А одозго небо без сјаја и блеска –
Тако расте и сјај те хладноће твоје.

Никада очију тих – ледна открића
Не откажу своју загонетку бића:
Ту свингу која је – анђелскога рода.

Сја ко челик, злато и драго камење,
Ко у мраку празно звезда треперење –
Жена што никаква не доноси плода.
  • Превео Трифун Ђукић

29 август 2014

Јехуда Амихај: МОЈ УСПАВАНИ ДЕЧАК


Мој ме успавани дечак сањао у сну,
док сам ја у исто време сањао свога оца
покој му души.

Твоме оцу живот, а моме оцу смрт
ти почињеш,
а ја желим отићи.

Ја сам далеко од осећаја и дубоког утиска
попут даљине дрвеног угљена од шуме,
која је некада био.

И теби ће време постати танка нит
а слатко тик
удаљиће се од так.

Игра почиње: не гледај са прозора,
а добија онај
ко се последњи сећа.



27 август 2014

Милош Црњански – ПЛЕС

milos crnjanski plesO, пустили смо свуда душе
и, ето, враћа се само страст невесела.
Одосмо по ћилимовима драгих тела
у небеса, што нас изменише.
У благе жалости пређе занос луди,
у тишине јутарњих облака,
разочарано тело, витко од жуди.

И ужас лица, страсних, давно
покрила је магла,
као месечев лик,
што се јавља у надземаљској сети,
жут, као образина златна, тавно,
у гробу, над којим се бела сен авети,
бела сен невесте,
у бескрај за навек нагла.

Све поста нестварно,
што у љубави чине и чиним;
и живот, ко пусто поље куд ветар јечи,
покрисмо снегом праштања свему,
пољупцима збуњеним и новим.

Па, ето, ипак, трагом се њиним
купи чемер и у зорама овим,
кад више окован, наг нико не клечи.
И душа загледана, невесела,
покрива дим, пруге радости и плеса,
што у бескрају играју небеса,
опет само тешким, гримизним плаштом
страснога тела.

1922.

15 август 2014

Милоје Поповић Каваја: МАРШ НА ДРИНУ

Тихо, спуштала се летња ноћ
На Цер, на ту горду планину.
Чак и дивља звер губила је смер
Због чудног страха -
Да ће сметат четама што крећу се без даха.

Дрини, Сави, свуда где је плач,
Тамо хита бритак, српски мач,
Само лаки бат
Нико никог зват те ноћи неће
Док се војска пропланцима и брдима креће.

Сред тог мрака
Преко обронака
Сваког срце мори
Сваком ватра у грудима гори
Да се одмах бори.

У тој земљи гуња, опанка
Где су зоре вечно црвене
Никад бој не спи
А кад жито зри
Тад без престанка
Свуда се чује песма танка, песма од уранка.

Један рат тек што је прошао
Други је са летом дошао
Туђин је за трен
Као нека сен из мрклог мрака
Прекинуо летину и песму девојака.

Није тешко
За сељака, ђака
За правог јунака
Из весеља, кола девојака
Латит се пушака.

Борац сваки нема пушку, не
Али носи срце планине.
Борче, држи стег
Туђин ће у бег се брзо дати
Поново ће сунце Шумадију обасјати.

Зов јунака с бојне Дрине те
Све се ори, све до даљине.
Свуда, сваки пук
Пушке, трубе звук и јуриш прави
Певала се песма рата, слободи и слави.

Пуцај, момче
Мајка ти не плака
Јер је кућа свака
Дала Церу по једног јунака
Оца, сина, брата.

На Цер, пођите са снагом свом
Знајте, ви браните род и дом
Свуд  је поклич, зов
Тај витешки ков старца, момака
То је огањ што га носе од својих предака

У бој, крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер нек види бој
Река Дрина - славу, храброст
И јуначку руку српског сина.

Напред борче
Брани своју земљу
Не дај, никад не дај
За њу живот увек радо предај
Али је ником не дај!

Пој, пој, Дрино, водо хладна ти
Памти приче кад су падали
Памти храбри строј
Који је пун огња, силне снаге
Протерао туђина са реке наше драге.

Пој, пој Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војево се бој крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.


14 август 2014

Џејмс Џојс: ЧУЈЕМ ВОЈСКУ

Чујем војску, што на копно насрне,
И топот коња кроз воду, с пеном око колена,
Осорни иза њих стоје, одевени у оклопе црне,
Возачи презирући узде, уз звиждук бичева.

Они узвикују у ноћи своје ратне покличе
Ја јецам у сну слушајући смех им обесан.
Мрак мојих снова кô пламени бљесак распориће,
Кујући по срцу моме кô по наковњу.

Долазе победнички тресући дуге зелене власи:
Излазе из мора и с клицањем јуре по обали.
Моје срце, где ти је мудрост, тако очајно да си?
Моја љубави, љубави моја – зашто ме самог остави?
 

11 август 2014

Ђура Јакшић: НА ЛИПАРУ

Јесте ли ми род, сирочићи мали?
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?...
Ми смо мале,
Ал’ смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети,
Као ти —
Ћију ћи!
Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се, место срца, ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом,
Шарен-рајем,
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лепиром,
Летимо ти ми
Срца топити —
Ћију ћи!
Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани —
Увело је цвеће, одбегô ме мај;
А на души оста, кô скрхана биљка,
Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.

На Липару 1866. 

05 август 2014

Божидар Стојадиновић: ЖРТВА

1.
Гледам у жути зид тај покрај мене;
Мој жути зид ту је непрестано.
Сунце на њега ту не пада рано,
Већ тек у сутон од блиставе пене.

Тада се мој зид дивно зарумени,
Од растурене ватре сунца палог...
Из мога зида непомичног, тешког;
Ненадана радост засветлуца мени.

Не марим тада за ту светлост, живу,
Само још часак овде остављену:
Као да пада на расуту пену
Што крије морску неизмерност сиву...

Ја сам за таму која неименована,
Иде и гаси све златне одблеске,
Ја сам за радост пучине небеске:
Моја је радост дубока, оловна...

И тек кад овде на зиду што сéни
Не видим ништа друго осим таму,
Велику радост чућу сасвим саму,
И живу, као таласе по стени...