Твој ход у прегибу светла ти одела
Личи ми на ону хладну игру змија,
Кад се мирно крећу под штапом мађија
И подижу главу из сплета свог тела.

Ко таласи мора голубије боје,
Ко немилосрдни вали жута песка –
А одозго небо без сјаја и блеска –
Тако расте и сјај те хладноће твоје.

Никада очију тих – ледна открића
Не откажу своју загонетку бића:
Ту свингу која је – анђелскога рода.

Сја ко челик, злато и драго камење,
Ко у мраку празно звезда треперење –
Жена што никаква не доноси плода.

• Превео Трифун Ђукић

док сам ја у исто време сањао свога оца
покој му души.

Твоме оцу живот, а моме оцу смрт
ти почињеш,
а ја желим отићи.

Ја сам далеко од осећаја и дубоког утиска
попут даљине дрвеног угљена од шуме,
која је некада био.

И теби ће време постати танка нит
а слатко тик
удаљиће се од так.

Игра почиње: не гледај са прозора,
а добија онај
ко се последњи сећа.

Тихо, спуштала се летња ноћ
На Цер, на ту горду планину.
Чак и дивља звер губила је смер
Због чудног страха -
Да ће сметат четама што крећу се без даха.

Дрини, Сави, свуда где је плач,
Тамо хита бритак, српски мач,
Само лаки бат
Нико никог зват те ноћи неће
Док се војска пропланцима и брдима креће.

Сред тог мрака
Преко обронака
Сваког срце мори
Сваком ватра у грудима гори
Да се одмах бори.

У тој земљи гуња, опанка
Где су зоре вечно црвене
Никад бој не спи
А кад жито зри
Тад без престанка
Свуда се чује песма танка, песма од уранка.

Један рат тек што је прошао
Други је са летом дошао
Туђин је за трен
Као нека сен из мрклог мрака
Прекинуо летину и песму девојака.

Није тешко
За сељака, ђака
За правог јунака
Из весеља, кола девојака
Латит се пушака.

Борац сваки нема пушку, не
Али носи срце планине.
Борче, држи стег
Туђин ће у бег се брзо дати
Поново ће сунце Шумадију обасјати.

Зов јунака с бојне Дрине те
Све се ори, све до даљине.
Свуда, сваки пук
Пушке, трубе звук и јуриш прави
Певала се песма рата, слободи и слави.

Пуцај, момче
Мајка ти не плака
Јер је кућа свака
Дала Церу по једног јунака
Оца, сина, брата.

На Цер, пођите са снагом свом
Знајте, ви браните род и дом
Свуд  је поклич, зов
Тај витешки ков старца, момака
То је огањ што га носе од својих предака

У бој, крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер нек види бој
Река Дрина - славу, храброст
И јуначку руку српског сина.

Напред борче
Брани своју земљу
Не дај, никад не дај
За њу живот увек радо предај
Али је ником не дај!

Пој, пој, Дрино, водо хладна ти
Памти приче кад су падали
Памти храбри строј
Који је пун огња, силне снаге
Протерао туђина са реке наше драге.

Пој, пој Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војево се бој крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.

Чујем војску, што на копно насрне,
И топот коња кроз воду, с пеном око колена,
Осорни иза њих стоје, одевени у оклопе црне,
Возачи презирући узде, уз звиждук бичева.

Они узвикују у ноћи своје ратне покличе
Ја јецам у сну слушајући смех им обесан.
Мрак мојих снова кô пламени бљесак распориће,
Кујући по срцу моме кô по наковњу.

Долазе победнички тресући дуге зелене власи:
Излазе из мора и с клицањем јуре по обали.
Моје срце, где ти је мудрост, тако очајно да си?
Моја љубави, љубави моја – зашто ме самог остави?

Јесте ли ми род, сирочићи мали?