Чујем војску, што на копно насрне,
И топот коња кроз воду, с пеном око колена,
Осорни иза њих стоје, одевени у оклопе црне,
Возачи презирући узде, уз звиждук бичева.

Они узвикују у ноћи своје ратне покличе
Ја јецам у сну слушајући смех им обесан.
Мрак мојих снова кô пламени бљесак распориће,
Кујући по срцу моме кô по наковњу.

Долазе победнички тресући дуге зелене власи:
Излазе из мора и с клицањем јуре по обали.
Моје срце, где ти је мудрост, тако очајно да си?
Моја љубави, љубави моја – зашто ме самог остави?