![milos crnjanski ples](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiYgGPMN8e-K7uLDdISAR-1m0mM3DswuYztjmfPElI1GApdZMhRG8jBW1Csihg234X5b11h2aSecsy4TacZZNTQzM0AMg3p_TI2fTvAKn4uZ7on4PRKvujm3RjFozjI0r1EdjVBbnXWycvjbfkRgckC6xsDCjaWHkabWH9wZG0VTt-GnWRc_za9v8mF/s1600/milos_crnjanski_1.jpg)
и, ето, враћа се само страст невесела.
Одосмо по ћилимовима драгих тела
у небеса, што нас изменише.
У благе жалости пређе занос луди,
у тишине јутарњих облака,
разочарано тело, витко од жуди.
И ужас лица, страсних, давно
покрила је магла,
као месечев лик,
што се јавља у надземаљској сети,
жут, као образина златна, тавно,
у гробу, над којим се бела сен авети,
бела сен невесте,
у бескрај за навек нагла.
Све поста нестварно,
што у љубави чине и чиним;
и живот, ко пусто поље куд ветар јечи,
покрисмо снегом праштања свему,
пољупцима збуњеним и новим.
Па, ето, ипак, трагом се њиним
купи чемер и у зорама овим,
кад више окован, наг нико не клечи.
И душа загледана, невесела,
покрива дим, пруге радости и плеса,
што у бескрају играју небеса,
опет само тешким, гримизним плаштом
страснога тела.
1922.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!