28 јун 2014

Милан Ракић: НА ГАЗИМЕСТАНУ


Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

27 јун 2014

Васко Попа: РУЖА НАД ЧЕГРОМ

Је ли ово наш свет или нијe
Крагуј нам пламени с лица пада
Вепар дивни срце напушта
Ноктима се хватамо за последњи дах

За шта да се ухватимо

Ни облак да нам пружи руку
Ни камен да подметне раме
Ни време у помоћ да притекне
Ко још смрти зубе броји

Нико црна преостала крви

Уједи страву за срце
Уједи и облак и камен и време
И отвори црну ружу у ваздуху
Је ли ово наш свет или није

22 јун 2014

Стеван Раичковић: ПОВРАТАК

Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?

13 јун 2014

Александар Тишма: С ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ


Празан је дан
када те не видим
а пун је срама и кајања
кад дођеш
али ниси сама.

Тада не умем да те гледам
и чини ми се да сам равнодушан
према твојој плавој крести
и влажној наготи очију
према копчама твоје хаљине
које те отварају као шкољку
од врата до неспокојног стегна.

Закључујем да говориш превише
да се превише крећеш окрећеш
без потребе – чему?
кад знам да после тога нећеш
ни са ким поћи у загрљај
који те оправдава.

Пуштам те да ме напушташ
пуштам те далеко далеко од себе
низ пучину улице
где се твој ход вијори
као пламен или као катарка.

Просто станем
мирно заостанем
и кад скренеш с правца мог погледа
не осврћем се за тобом више
него за оном тамо женом у жутој сукњи
која земљи ногама маше.

Ја се само стидим и кајем
што сам провео дан тако погрешан
и слушам смрт како броји преступе наше.

07 јун 2014

Стеван M. Луковић: САЊАМ ТЕ

Сањам те... Сањам крај далеки
У миру и самоћи,
Спокојно пада сутон меки
Питоме летње ноћи.

Тишина нема, тиха, сетна

У бескрај дугих равни,
Далеко докле поља цветна
Повија венац тавни.

Држим ти руку белу, меку,

Благо се смешиш на ме,
У миру и спокојству теку
Часови среће саме.

Очице влажне твоје нежно

У очи моје гледе,
Љубим ти, љубим грло снежно
И образе ти бледе,

Бесмртни живот дише сано

И покојем се слива,
Отиче тихо и свечáно,
А душа лебди... снива.



04 јун 2014

Драгиша В. Ајдић | НАЈБОЉА ПЕСМА

плакао сам
нисам знао
смејао сам се
нисам знао
стих по стих сам изговорио
рекли су ми
да је то најбоља песма
коју су у животу чули
песму нису могли да објасне
доживели су је као лепоту
кад сам изашао из луднице
почео сам да трагам за њом
нисам је нашао
непознато је непознато
у непознатом наслућена је
и ја више не трагам
своју најбољу песму
у одсутности сам отпевао

усечена у мозгу вијуга
пресечена је
и као белина
присутна је неприсутношћу својом

01 јун 2014

Иван Буњин: СЕОСКИ ПРОСЈАК

Недалеко од пута, под дубом,
Под зракама што су као жар,
У грмљу, зараслом
е грубом,
Спи инвалид сед, просјак стар.

Клонувши од дугог пута, леже
Да одахне под међом, у сат
Кад сморене ноге сунце жеже,
Обнажене груди му и врат.

Видно, посве свлада га беда,
Јасно, нигде уточишта наћ',
Нареди му удес беспоштедан
Под прозоре стењати уз плач.

Таквог нећеш сред престолнице
Наћи: исп
ит сав бедом лик!
Ретко за решетком тамнице
Мо
ж' сусрести се такав патник.

Много снаге у дугом веку
На тешки је потрошио рад,
Но на рубу гроба је човеку
Нога, па му снага мањка сад.

Из насеља иде у насеље,
Језик молбу муца једва већ,
Смрт је близу, но још муке веље
Преко старца несретног ће прећ'.

Заспао је. Потом, у стењању,
У прошњу се
Христа ради дај…
Силној тузи, беди, страдању
У Русији – не види се крај.